Како је оснивач Универзијаде пропустио Игре у Казању
18. јула у 0.30 московског времена на новом стадиону „Казањ Арена“ угашена је ватра Универзијаде. Свечано затварање, као и цео ток спортске манифестације посматрали су милиони гледаоца преко 100 земаља света. Осим Италије.
Међу рекордима казањске Универзијаде,- а само је у спортским дисциплинама постигнуто 67 рекорда студентских игара,- нашла се и обухватност информационог простора, која је била без преседана. У информативном центру радило је 1500 представника јавних гласила из 26 земаља, међу којима далеки Бразил и Гана, Аустралија и Јужна Африка. Али једини Италијан сам био ја, дописник „Гласа Русије“. Поглед на моју акредитацију – ИТА, изазивао је код многих чуђење. Руске колеге, волонтери, возачи питали су ме о утисцима о Казању, о организацији Универзијаде, или су једноставно желели да се са мном сликају. Искрено су се радовали, када сам потврдно одговарао да је Казањ запањила странце гостољубивим пријемом, свечаном атмосфером, димензијама и функционалношћу спортских објеката. Празник је заиста био успешан, и становници Казања нису узалуд морали да издрже сву некомфорност која је била изазвана припремама.
Али су о овом празнику италијански љубитељи спорта били слабо информисани. Иако су спортисти-студенти из Италије имали доста победа. Према званичној листи медаља, репрезентација Италије је освојила 6 златних медаља, 17 сребрних и 21 бронзану: укупно 44 медаље, односно 14 више него у претходним играма у Шенџену. У пливању су Италијани освојили 12 медаља. Првог дана такмичења био сам присутан у микс-зони Хале спортова на води само из задовољства, и помагао сам колегама из, наводно, водећих руских средстава јавног информисања, којима је недостајало знање језика Апенина. Интервју за „Глас Русије“ обезбедио сам касније, када је Италијанка Мартина де Меме освојила друго злато на 400 метара слободним стилом, а након тога женска штафета освојила сребро. Највише медаља за „Сквадра Адзура“ били су мачевање и стрељаштво, у којима су студенти-спортисти из Италије имали такве противнике, као носиоци награда са Олимпијских игара из састава репрезентације Русије. Међутим Италијани су постали носиоци награда и у спортовима, који су по први пут укључени у програм Универзијаде, женски рагби – 7 и самбо.
Репрезентација Италије заузела је 5 место по броју освојених медаља, обишла је САД (40), Француску (26) и Немачку (19). То су земље, у којима би италијански студенти са задовољством студирали, а њиховим високошколским установама италијански спортисти завиде због могућности да се спортска каријера споји са наставом. Међутим представници штампе ових земаља дошли су у Казањ и причали о Универзијади и могућности Русије да се прихвати организације било којих великих такмичења.
За Италију, информациони бојкот казањске Универзијаде био је још жалоснији, јер је она земља – оснивач студентских игара. Ова идеја припада спортском активисти и председнику Међународне федерције студентског спорта Примо Небиоло, и још 1959. године, у Торину је одржана прва Летња Универзијада. Од тада студенти – спортисти целог света су се такмичили у Италији још 7 пута, на летњим и зимским Универзијадама, чији су домаћини били Рим (1961. и 1973. године), Сицилија (1997.), а задњи пут, пре седам година опет Торино, који је постао престоница зимских Олимпијских игара.
У децембру 2013. године, исти празник, који сам заједно са новинарима целог света посматрао у Казању, биће одржан у Италији још једном. Пошто се словеначки Марибор одрекао од овог права због финансијских проблема, право на зимску Универзијаду је прешло на италијански Торино. Међутим, омладина Казања вероватно о томе зна више, него њихови италијански вршњаци.
Рикардо Песароси,
