Сенка рата изнад Корејског полуострва
27. јула се навршило се 60 година од потписивања Споразума о примирју којим је окончан Корејски рат. Ипак, с формалне тачке гледишта, рат није завршен. И имао је огроман утицај на сву каснију историју две корејске државе.
Управо споразумом који је потписан 27. јула 1953. године створено је Корејско полуострво које постоји на карти света. Многи проблеми и противречности савремене Кореје имају свој корен управо у времену Корејског рата.
Кореја није једина подељена земља на планети. У 20. веку били су подељени Немачка, Јемен, Вијетнам и Кина. Међутим, специфичност корејске ситуације се састоји у томе што је између две половине подељене земље пала велика количина крви. У Кини је рат између Комунистичке партије и Куоминтанга био тежак и крвав, али је ипак остала у сенци борбе између Кине и Јапана. А у Кореји се рат између Севера и Југа у суштини завршио нерешено, али је корејски народ коштао огромних жртава.
Обе корејске државе имају црте које потичу из времена Корејског рата. На пример, у току неколико деценија Јужна Кореја је остала војна диктатура. Практично, била је једина војна диктатура у Источној Азији. Политичка улога коју је у Јужној Кореји играла војска везана је управо за искуство ратних година.
Много већи утицај рат је имао на Северну Кореју. Управо у годинама рата је формирана севернокорејска владајућа елита. Од завршетка рата па све до 1990-их година практично све највише и средње руководеће дужности у КНДР заузимли су бивши генерали и официри Корејског рата. Њихов поглед на свет је у многоме формирао званичну севернокорејску идеологију и политику. Севернокорејски руководиоци-ветерани су из Корејског рата извукли лекције при чему се за већину њих испоставило да се слабо може применити на живот у миру.
Прву лекцију Корејског рата представљао је однос пун страхопоштовања према војсци и војној моћи, који је толико карактеристичан за КНДР. Одржавање јаке војске је почело да се доживљава као циљ по себи. Деценијама су севернокорејски руководиоци сматрали да је њихов главни задатак максимално повећање војне моћи земље, а не њеног економског потенцијала.
Као друго, управо у годинама Корејског рата код севернокорејске политичке елите је формирано мишљење да најсложенији политички задаци могу бити решени уз примену војне силе. Одавде потиче неповерење у дипломатију, доживљај свих међународних контаката као игре, у којој једна страна неизбежно губи, а друга побеђује.
Трећи закључак који су у Пјонгјангу извукли из ратног искуства представља сигурност у то да се најтежа питања економског и техничког развоја могу решити путем мобилизације. Бивши пуковници и генерали с фронта, који су после 1953. године постали директори фабрика и железница, наставили су да у управљању овим предузећима користе методе које су научили на фронту и које су добро функционисале у војним јединицама. Из овога проистиче јарко изражен командни, мобилизациони карактер севернокорејске економије. Као што је познато, управо ово њено својство је на крају крајева севернокорејској економији учинило медвеђу услугу у и великој мери изазвало катастрофалну кризу 1990-их година.
Тако да се ратно наслеђе не своди само на уништење и смрт, већ и на промену у свести и погледу на свет. Али, сасвим је могуће да наслеђе Корејског рата почиње да одлази у прошлост. Тренутно су на власти у обе Кореје деца оних који су ратовали, али им на смену долазе унуци.
Ипак, главни проблем који је изазван Корејским ратом ни дан-данас није решен – то је проблем поделе земље. Није искључено да Кореји предстоји живот с овим проблемом још дуги низ година.
Андреј Лањков,
