Поуке Семипалатинска - проба прве совјетске водоничне бомбе
Пре 60 година, 12. августа 1953. године, на Семипалатинском полигону испробана је прва совјетска водонична бомба РДС-6с.
Крај четрдесетих и почетак педесетих година за совјетски нуклеарни програм је велико време. Амерички аналитичари су прогнозирали да ће само производња нуклеарне бомбе трајати код совјета око десет година и означили су прву пробу на средину педесетих. У многоме управо с таквом оценом је било везано нагло захлађење у односима између земаља победница крајем 40-их: примена нуклеарне бомбе од стране САД у рату против Јапана одбацила је моментално Совјетско Савез на друго место у свету.
Тиме је непријатнија била за САД проба прве нуклеарне бомбе 29. августа 1949. године.
То је била трка за лидером. Брже, јаче, снажније, али САД су све једно остајале далеко испред. Посебно узимајући у обзир то да су из Немачке Американци успели да извезу практично у целини читав нуклеарни програм Трећег рајха.
Сазнавши за прву успешну пробу нуклеарне бомбе у СССР, Американци су форсирали усавршавање сопственог нуклеарног потенцијала. Нама је био потребан адекватан одговор, иначе у опасност би дошло даље постојање државе и оно усмерење којим је наша земља крненула после победе у Другом светском рату.
И 12. августа 1953. године испробана је прва совјетска водонична бомба. То је била оригинална разрада, направљена под руководством Андреја Дмитријевича Сахарова и Јулија Борисовича Харитона (није тајна да се прва совјетска нуклеарна бомба базирала на тајним разрадама које су добили наши обавештајци). Основни радови су вођени у легендарном КБ-11. Нама су познатији други називи. Арзамас-16 (али то је било касније), Кремљов, Горки-130, Арзамас-75. Данас се бивши КБ-11 назива Руски федерални нуклеарни центар, Савезни научно-истраживачки институт експерименталне физике. Колевка совјетског нуклеарног оружја.
Семипалатински полигон такође је био озбиљно припремљен за пробе. То што данас може да се прорачуна и оцени уз помоћ суперкомпјутера (између осталог најснажнији руски суперкомпјутер данас се налази управо у Саровском научном центру), фактички је морало да се ради директним мерењима на терену. За извођење пробе било је припремљено око 3000 мерних и регистрационих уређаја, различитих индикатора. На терену је било постављено на различитој удаљености од тачке експлозије 190 различитих објеката. Постављено је 7 тенкова, 17 оруђа и минобацача. На импровизованом аеродрому је стајало 16 авиона. Све што се дешавало у кључним тачкама снимано је на филмску траку.
Експозија је била таква снаге да у пречнику од 4 километара од епицентра зграде су биле срушене поптуно. Железнички мост који се налазио на километар од експлозије са луковима од сто тона био је одбачен на 200 метара.
Бомба испробана на Семипалатинском полигону у августу 1953. године није била пва водонична бомба у свету – у САД такође су вршене разраде водоничног оружја и вршене су пробе. И мада је „индустријско“ снажно водонично оружје било направљено само две године касније, управо пробе на политону у Семипалатинску 1953. године су створиле онај крхки баланс хладног рата који се држао до средине осамдесетих.
40-е и 50- године биле су године свеопштег ентузијазма и рада на нуклерном програму. Практично није било нормирано руковање радиоактивним материјалима, извори зрачења су са тачке на тачку могли да се превозе у дамској торбици или у џепу сакоа. Данашња правила рада нуклеарне индустрије су скупо плаћена.
При томе радило се са огромним ентузијазмом. Нама је данас углавном тешко да схватимо како је могло да се ради данима без престанка, како би се добло нешто што још нико никада није направио.
Нажалост, држава није успела да задржи тај ниво. Ипак управо експлозија на Семипалатниском полигону једна је од најкрактереристичнијих епизода ове епохе којом треба и морамо да се поносимо.
Да, не може се прећутати чињеница да су прве нуклеарне пробе нанеле огромну штету екологији, не може се заборавити да о последицама утицаја јонизирајућег зрачења на људски организам не можемо до данас са сигурношћу да говоримо...
Ипак све то је данак развоју технологије и научних знања епохе, а не ниподаштавајући однос према људским животима, како то данас покушавају да докажу најрадикалнији еколози. Са раздаљине од 60 година прилично лако је размишљати када имаш статистику, анализирао си грешке и неуспехе и не узимаш у обзир добијене резултате.
Нажалост, других могућности за извођење нуклеарних проба у то време једноставно није било. Чим су се оне појавиле, управо Совјетски Савез је иступио као иницијатор прво ограничења, затим изабране нуклеарних проби.
Главна лекција за данашњу Русију од догађаја од пре 60 година састоји се у томе шта ми можемо. Многи се труде да на то забораве. Многи су се уверили сами и труде се да увере остале да не можемо ништа.
Није све лако и једноставно. Да, после 20 година активног распада економије први кораци чак у исправном правцу прво само погоршавају ситуацију. Да, сваки пут у руску провинцију може да донесе неколико десетина постапокалиптичних снимака са полуразореним фабрикама и фармама, излоканим путевима, зарђалом старом техником.
Само све то у руској историји већ више пута је постојало. У 14. веку, у 16. веку и у 20. веку.
И сваки пут смо излазили на крај. Значи, изаћи ћемо и овог пута. Не горе него крајем 40-их о почетком 50-их. Само је врло важно да не заборавимо.
Кирил Савицки,
