Операција „Дунав“: 45 година касније
18. августа 1968. године руководиоци земаља Варшавског споразума су на саветовању у Москви одобрили упад у Чехословачку. Они су, у суштини, само потврдили одлуку коју је два дана пре тога донео Политбиро ЦК КПСС.
И у ноћи између 20. и 21. августа армија СССР, Пољске, ДДР, Мађарске и Бугарске је у четири правца на двадесет места у режиму радио прећуткивања прешла чехословачку границу. Тако је почела операција „Дунав“, приморавање Чеха и Словака на обустављање демократских реформи.
О томе како данас изгледају ови давнашњи догађаји и какав утицај су имали на односе између Русије, Чешке и Словачке, као и на судбину конкретних људи, у интервјуу за „Глас Русије“ говорио је Љубош Добровски (Luboš Dobrovsk), бивши амбасадор Чешке у РФ, активни учесник у „Плишаној револуцији“ 1989. године:
- У тренуцима окупације радио сам у Москви као самостални дописник Чехословачког радија. И наравно, емотивно сам био увучен у ове догађаје. Предвидео сам варијанту њиховог решавања силом, јер се на чехословачкој граници вршила дуготрајна војна обука уједињене групације. Било је јасно да се војска сваког тренутка може увести ради пресецања покушаја Чеха и Словака да саграде „социјализам с људским лицем“.
Ви сте то осећали и били сте забринути. А која су расположења преовладавала у Чехословачкој уочи уласка војске?
- Сви су живели у илузијама и надањима. Друштво је наивно веровало да реформаторски расположени руководиоци комунистичке партије могу да ослабе тоталитарни систем, да га обнове, да ће им то бити дозвољено. Већ је пала цензура, сви су говорили о стварању нових политичких странака и ограничавању власти комунистичке партије. Људи једноставно нису узимали у обзир реакцију руководства СССР и низа других комунистичких режима на реформаторски тренд у Чехословачкој. Да је он растао, лако би могао да запљусне цео социјалистички лагер. Управо тога су се руководиоци ових земаља смртно плашили.
Односно, упад је био неизбежан?
- По логици размишљања тоталитарних режима, проимператорски настројеног тадашњег руководства СССР није постојала алтернатива за варијанту развоја догађаја уз примену силе.
Вратимо се вашој личној судбини. Шта сте тих дана предузимали у Москви?
- Била ми је блокирана директна веза с Прагом. Преко колега из Reuters и AFP информисао сам Праг о томе како совјетски медији преносе изврнуту слику о покушају демократизације у Чехосовачкој. Јасно је да сам врло брзо протеран. Из Чехословачког радија сам отишао сам, јер више нисам желео да подржавам Александра Дубчека. Он се, по мом мишљењу, малодушно понашао у Москви. Неко време сам радио у часописима „Литерарни новини“ и „Пламен“, али су они како је у земљи наступила „нормализација“ били успешно затворени. Шта ми је преостало? Запослио сам се као магационер у музеју народне писмености, био сам ложач, прао сам прозоре...
Ипак, судбина је начинила нагли заокрет, поново сте сте нашли у Москви...
- Али, то се десило толико година касније! Догодила се „Плишана револуција“, пао је комунистички режим. Радио сам као заменик министра иностраних послова, као министар одбране, шеф администрације председника Хавела. А тек после тога сам био упућен у Москву као амбасадор.
Многи у Чешкој нису успели да опросте СССР његов упад 1968. године. А Пољацима, Бугарима, Немцима и Мађарима су опростили?
- Па то се није десило на њихову иницијативу. Осим тога, ови народи, за разлику од Чеха и Словака, нису имали дуго искуство живота у демократском друштву, које смо имали ми у међуратном периоду. Ове земље су биле само сателити СССР. Шта од њих може да се тражи?
А како сте се осећали у Москви после 1968. године? Да ли сте успели да опростите Совјетском Савезу гушење „Прашког пролећа“?
- Какав опроштај? Данас нема речи ни о каквом опроштају! Свим срцем смо се радовали паду комунистичког режима у СССР, рођењу демократске Русије. С огромном пажњом смо пратили како се код вас гради грађанско друштво, како се појављују демократске институције. То је био пут којим је истовремено ишла и наша земља. Међутим, данас извесне тенденције у Русији изазивају бојазан. Као што неизрециви немир изазивају и знаци настанка ауторитарне председничке републике у Чешкој. Нови председник понекад делује као прави диктатор, влада је поднела оставку, парламент само што није распуштен, политичке странке се расипају... Чеси су сад окупирани сопственим стварима. Прича о гушењу „Прашког пролећа“ које се десило пре 45 година заиста их више не занима толико...
Гајане Ханова,
КАТЕГОРИЈЕ
