Папирна писма и руски језик преко скајпа за српску децу

16-08-2013 02:39:37 | | Глас Русије, фото: © Flickr.com/chefranden/cc-by/ vostok.rs |


Папирна писма и руски језик преко скајпа – невладина организација Светлана са седишем у Београду, коју је формирали Светлана Решетникова и Викторија Казакова, жели да помогне у развоју и образовању српске деце и да их спријатељи са децом из Русије.

Викторија, врло често невладине организације у Србији се баве тиме што формирају политичке склоности грађана, другим речима „испирају мозгове“. Ваши циљеви очигледно нису такви.

- Не, наравно. Ми смо из Москве. Тако је испало да смо се преселили овамо да живимо. Решила сам да ми је срце остало у Београду и дошла сам да се са њим спојим. Овде сам уписала Академију уметности. И овде, живећи и волећи ове људе, хтела сам да направим нешто корисно, посебно за децу. Јер она никада нису крива ни за политичке, ни за економске проблеме земље. Тако је рођена идеја да се формира невладина организација.

Пријатељи су ми рекли да постоји појам као што је криза треће године емиграције, да се многи који живе у Србији разочарају...

- Нисам имала никакве преломне моменте. Тим пре, то је за мене други боравак. У Србији сам први пут живела од 1993. до 1999, сина и мене су евакуисали када је почело бомбардовање. А пре годину и по сам се овде вратила.

У које време сте живели на Балкану: санкција, рата...

- Када смо допутовали била је страшна инфлација, али и у Русији није било лако. Некако смо преживели – толико смо навикли да у ванредним условима једни друге подржавамо. Затим сам живела у Београду, где су се услови разликовали од провинције. Зато се народ углавном жалио: боже, лишили су нас могућности да путујемо. Мене је то потресло: у ситуацији када нема шта да се купи у продавницама, сви од раног јутра стоје у реду за хлеб и млеко, а преостали део дана јадикују – какав смо диван пасош имали. Мада сви схватају да су раније живели од кредита, за то треба једном да се плати, али нико не жели да плати. Нормалан је био живот, миран, нико није веровао да ће бити бомбардовања. И читавог живота слушам да Београд није исти, јер је дошло много избеглица или људи са Косова који су продали имовину, што утиче на криминогену ситуацију... Ипак све једно сви оствљају кола са отвореним прозорима на улици.

А како се сада тамо живи?

- Јуче су ме питали каква је код нас културна средина у кући. Нисам могла да одговорим. Код куће говоримо на руском, али ја знам србски добро, моја мама у 74. години учи србски. Врата закључавамо само ноћу, сви иду тамо-овамо, као честице при брауновом кретању. Видим све позитивне и негативне црте Срба и са великим поштовањем и наклоношћу односим се према њима.

Реците нешто детаљније о тим цртама.

- Ако говоримо о позитивним, они су врло срдачни и насјемани. Не знам да ли сте обратили пажњу или не, код њих се сва деца смеју. Још они имају врло дирљиве старце. А ако ћемо о тужном, Срби су, наравно, равнодушни.

И како планирате да помогнете србској деци?

- Има српске деце коју занима руски језик и има родитеља који сматрају да је у руском будућност. А наставника који овде могу нормално да га предају је врло мало. Али у Русији може да се нађу људи који ће деци млађег узраста улити интересовање за руски: прво кроз игру, а затим на озбиљнијем нивоу. Ради тога не мора да се долази овамо. Могу да се организују часови преко скајпа. Проблем је о томе што су деца у Србији често препуштена сама себи. Београд не узимамо у обзир, разуме се. Случајно сам се упознала са градоначелником Пландишта и после његове приче просто сам се ужаснула: у центру Европе деца иду у школу само до 8. разреда зато што родитељи немају пара за превоз. Не желим да кажем да их је држава напустила. Не, она се труди, издваја дотације, али то није довољно. У том малом месту 1700 људи је на берзи рада, а 400 породица живи од социјалне помоћи, од 3 до 5 хиљада динара месечно. Уџбеници за годину дана коштају 70 евра! Све то је врло тужно, тема није превише популарна... У целини ситауција је дирнула душу, желим нешто да урадим.

Зато сте решили да у Србију пошаљете и „поштанског голуба из Русије“? То је необично. Пошто да, постоји појава као што је посткросинг, када људи једни другима шаљу разгледнице, али чак постојање таквог пројекта не укида следећу чињеницу – папирна писма поред факсова постају анахронизам... Скоро ће мишићи који одговарају за држање оловке доживети исту судбину као људски реп. Зато ће слој коже на јагодицама прстију бити све грубљи.

- Мени се чини да је за дете у србском селу писмо из Москве радост. Вероватно свако долази до нечег, полазећи од сопственог искуства. Сваког пута када ми газда доноси рачуне, ја кажем – не би могао бар једном да ми донесеш разгледницу? Лично ја желим да када отварам сандуче видим још нешто осим рекламе и рачуна. То је одлично и дирљиво када чекаш писмо и добијаш га. Знајући да у раду поште такође има погрешака, ми осим огласа, хајде да пишемо једни другима писма, молимо још да се фотографишу и деца и писма. Добили смо већ три писма, прва ластавица била је девојчица Уљјана из Санкт-Петербурга. Сада деца могу да кажу – добио сам писмо од друга из Русије или Србије.

Остаје само да додамо да сва писма треба прво слати на адресу друштва Светлана. Викторија Казакова се нада да је то привремена мера. Ускоро ће се деца расписати и слаће писма једни другима директно.

SERBIA, 11073, BEOGRAD 129, DR. IVANA RIBARA 156/2/11, UDRUZENJE "SVETLANA"

Тимур Блохин,