Прашко пролеће: повластице од неостварених нада
Устанак као политички капитал. У августу 68. започела је операција Дунав. Трупе земаља Варшавског уговора су ушле у Чехословачку и означиле крај демократским реформама Александра Дубчека. За разлику од машарског устанка 1956. године гушење Прашког пролећа је коштало релативно мало. Касније су власти независне Чешке успешно конвертовале лик жртве Совјета управо да под једнаким условима уђу у клуб водећих европских држава.
Прашко пролеће није само метафора. Демократске реформе под руководством генералног секретара Дубчека и његових сарадника трајале су више од пола године – од 5. јануара до 21. авуста 1968. године, када су у Чехословачку ушле трупе СССР и њихових савезника. Неколико месеци својетско руководство се колебало, не знајући шта да предузме у погледу својевољног Прага. Није смело да се одлаже. Даље промене претиле су расколом Источног блока. Уз то, Кремљ се плашио да вирус реформи не пређе границе Чехословачке, да се њиме не зарази не амо елита Источне Европе, већ и совјетска интелигенција, и чак либерални део партијских функционера. Генерали су имали још један аргумент у корист војног решења, уверен је водећи научни сарадник Института за славистику РАН Александар Стикалин: за разлику од Пољске, Мађарске и ДР Немачке, у Чехословачкој није било совјетског контигента.
Совјетско руководство је одавно бринуло што у Чехословачкој нема совјетских трупа и коридор од 1000 километара од Западне Немачке до совјетских гранциа фактички се не брани. Значи, треба наћи повод да се испуни овај пропуст. Такви разлози међу совјетским генералима су постојали дуго пре догађаја 1968. године. Прашко пролеће је пружило повод да се то учини.
Данас многи политиколози кажу да је СССР деловао према околностима. На слични корак би се решио сваки лидер великог војно-политичког блока. Ипак штета по репутацију Кремља је била огромна. У гушењу Прашког пролећа учествовало је пет земаља Варшавског уговора, али слава гушитеља слободе је припала управо СССР – лидер одговара за све.
Прашко пролеће није први покушај бунта унутар Источног блока. Био је Берлински устанак 1953. године. губици устаника у уличној герили у Мађарској 1956. су достизали хиљаде. Детаљније о томе говори политиколог, ексепрт Института националне стратегије Павел Свјатенков.
Веза овог мађарског устанка са Западом била је прилично очигледна. То је био војни оружани устанак против тадашњих власти. Наравно, ова побуна је имала подривачки карактер против СССР. Истовремено Прашко пролеће са реторске тачке гледишта је врло повољно, зато што је формално то био мирни покрет. Управо зато је он тако привлачан са тачке гледишта пропаганде.
Уместо отвореног конфликта чехословачки лидери су одабрали тактику лукавог Швејка: примити околности какве јесу и извући од њих максимум користи. Уочима Запада Прашко пролеће је било знамење мучеништва. Власти постсовјетске Чешке искористиле су га као политчки капитал који је био успешно размештен на политичким берзама Запада. Једна од важних последица Прашког пролећа је улазак Чешке у клуб водећих европских држава у рангу пуноправног члана, сматра Павел Свјатенков.
Чешкој је пошло за руком да своју улогу у догађајима 1968. повољно конвертује у равноправну улазницу за клуб европских држава. По мени, чешка политичка елита је сада органски део политичке елите западне Европе. Чешка има свој глас у Европи, и њене позиције се узимају у обзир. Нема осећаја да је то бедна рођака која добија пацке и субвенције од европске комисије.
Глас чешких политичара добро се чује на међународном нивоу. Упорност чешког председника Вацлава Клауса је натерало ЕУ да се одлучи на одређене уступке Прагу приликом потписивања Лисабонског споразума 2009. године, подсећа Павел Свјатенков.
Један од услова примања Чешке у политичку елиту Старог Света био је мирни развод са Словачком. Ипак Братислава, за разлику од Прага, није успела да извуче велике повластице из своје прошлости. Попут многих земаља Источне Европе, Словачка је постала члан ЕУ и ушла у зону евра. Ипак њен глас на политчкој арени Европе скоро да се не чује.
Чеси су у својој историји дуго морали да живе под покривитељством већих државних фомрација. Они су научили да избегавају отворени конфликт и да увек издејствују себи право гласа.
Влад Гринкевич,
