Иран-Ирак: 25 година мира као повод за оптимизам

20-08-2013 02:35:58 | | Глас Русије, фото: © Flickr.com/Image Editor/cc-by/ vostok. |


Пре тачно четврт века, 20. августа 1988. године, ступило је на снагу примирје између Ирака и Ирана. Завршен је крвави осмогодишњи рат који се у Ирану назива светомодбраном, а у Ираку Кадисија Садама. Ипак, по мишљењу експерата, ни једна од зараћених страна није постигла беспоговорну победу.

После победе иранске револуције против шаха, један од истакнутих шитских богослова из Наџафа – Мохамед Багир Садр, упутио је ајатоли Хомеинију честитку. Указујући на шаха, он је истицао да на његовом примеру други тирани су видели свој судњи дан. У датом случају аутор је имао у виду багдадске руководиоце. У то није било сумње. Али годину дана касније преседник Ирака је постао Садам Хусеин, који је одмах приступио планској репресији руководилаца и активиста шитске опозиције. Иран није могао да остане по страни. Зближавање које се чинило озбиљним сменило је отворено непријатељство.

Који циљ су имали руководиоци Ирана и Ирака када су намерно срљали у рат? Наравно, свака од ове две државе је рачунала да сломи другу. О својим задацима и могућностима реализације они су говорили отворено. Ипак приликом дубоких размишљања њихови лидери могли би да дођу до закључка да међународна заједница ни на који начин неће допустити једној држави да уништи другу, да однесе војну победу у правом смислу речи. Ни једна суперсила, ни један војни блок то не би допустио. Јер победа би довела до успостављања контроле једне од те две државе над колосалним ресурсима нафте и гаса у зони Персијског залива. Већ сама по себи ова чињеница би могла да представља реалну опасност за позицију западних сила на светском тржишту енергената. Тим пре што је ИРИ прокламовала паролу о свом негативном односу према Западу (капиталистичичком), као и према Истоку (социјалистичком), самим тим претендујући отворено на место суперсиле и улогу лидера у исламском свету. Ослањајући се на ову анализу, може да се изведе следећи закључак: суперсиле су допустиле Ираку и Ирану да међусобно ратују, али ни једна земља није требало да уништи свог противника. Таквог мишљења се придржава професор Московског државног универзитета Александар Вавилов.

- У том рату јасно се испољила геополитичка стратегија Вашингтона и његових савезника у региону Блиског и Средњег Истока. Американци су сматрали сваки од могућих исхода рата прихватљивим по себе и поставили су као главни задатак слабљење страна. Прво су САД подржавале Ирак, давајући сателтитске снимке театра војних дејстава, испоручивале му компоненте за производњу хемијског оружја. Ипак чим је Багдад осетио надмоћ у рату, сазнало се за аферу Ирангејт – организацију тајних поставки наоружања у Иран под руководством појединих чланова америчке администрације.

Биан значај у разрешавању ирачко-иранског рата имао је нафтни фактор. Према Фуаду Мурсију, познатом истраживачу политичких проблема средњеисточне нафте, овај рат у великој мери постао је резултат политике хушкања суперсила и нафтних монопола Запада. Ако је арапско-израелски рат 1973. године доприносио јачању контроле земаља произвођача нафте над својим ресурсима, по закључку Мурсија, ирачко-ирански сукоб је довео до наглог слабљења позиције земаља ОПЕК-а. Битно је смањена производња и извоз нафте из ове две земље. То је значило да је фактички Западу пошло за руком да ојача свој утицај на међународом тржишту нафте.

Много битнији од економских били су људски губици. Према незваничним подацима, рат је изазвао погибију милион људи. Избећи крвопролиће у будућности није једина поука рата коју су извукли и у Техерану и у Багдаду, говори техерански политиколог Хасан Ханизаде.

Радује што актуелни режим у Багдаду нема никаквих озбиљних конфронтација са Ираном. Постоје основе а се гледа у будућност иранско-ирачких односа са оптимизмом. Сматрам да данас постоје сви услови за стварање регионалног обједињења под патронажом Ирана и Ирака, које би плодотворно функционисало у области осигурања безбедности на Блиском Истоку.

Први кораци у том правцу се већ предузимају. Ратна морнарица Корпуса Страже Исламске револуције и Ирака ове године потписале су споразум о проширењу сарадње ратних морнарица две земље. Техеран и Багдад преговарају о мирном решавању важних регионалних конфликата на данашњи да – сиријског и египатског. Само дијалог ће омогућити да се не понове жалосне последице иранско-ирачког рата 1980-88. године.

Русија се залаже против било каквих раскола у исламском свету. Министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров више пута је изјавио да сви муслимани, независно од конфесионалне припадности, треба да живе у миру и слози. Муслимани Ирака и Ирана нису изузетак.

Иван Захаров,