Битка код Курска: судар титана другог светског рата

23-08-2013 10:05:27 | | Глас Русије/ vostok.rs |

У бици учествовало око два милиона људи, шест хиљада тенкова и четири хиљаде авиона


Ветерани Великог Отаџбинског рата данас обележавају један посебан јубилеј. Пре седамдесет година, 23. августа 1943, завршена је битка код Курска. Трајала је четрдесет девет дана.

У бици је учествовало око два милиона људи, шест хиљада тенкова и четири хиљаде авиона. СССР је до тада изгубио огромне територије и имао велике губитке. То је учинило да се држава и њена војска максимално мобилизију и да непријатељу задају одлучујући ударац на Курској избочини лета 1943. Победа совјетских војска код Курска била је преломна за даљи ток Великог Отаџбинског рата и Другог светског рата.




Свечаности посвећене 70. годишњици битке код Курска одржавају се широм Русије. Тај јубилеј има државни статус. Мада, међу историчарима још увек не постоји сагласност око тога ко је добио ту битку. Са формалне тачке гледишта, Немци су одбранили Прохоровско поље. Али, и Французи су 1812. одбранили Бородино.

По завршетку зимске кампање 1942–43. Хитлерове трупе су „лечиле своје ране“ после битке код Стаљинграда. И, иако су успеле да задају ударац совјетској војсци на југозападу и да поврате малопре ослобођени Харков, нису биле у стању за активну и успешну офанзиву.

У Црвеној армији се после Стаљинграда осећала потреба за обнављањем ресурса и за новим наоружањем. Најбитније је било припремити се за летњу кампању. У тој ситуацији било је важно одредити правац главног ударца.



За фашистичке трупе је најпогоднија била офанзива на Курској избочини, где се Црвена армија удубила у немачки фронт за 150 километара. Хитлер је предстојећој операцији дао име „Цитадела“. Планирао ју је главни стратег, фелдмаршал фон Манштајн. Узгред речено, управо је он тај који је касније за изгубљену битку код Курска рекао да је означила „пропаст Вермахта“. Очекивало се да ће Немци интензивним нападом на бокове совјетских војска успети да их опколе и да себи прокрче пут за Курск, а затим поново за Москву.

Врховна команда Црвене армије је такође дошла до закључка да ће курски правац имати кључну улогу у летњој кампањи. Било је потребно изградити одбрамбене линије, повећати снаге и број одбрамбених средстава, али и средстава за офанзву – та фаза је била најбитнија. Ипак, совјетска команда је направила једну грешку. Генералштаб је сматрао да ће основни ударац погодити северни бок, где се налазио Централни фронт под командом генерала Константина Рокосовског. За јужни бок, за коју је одговарао Вороњешки фронт под командом генерала Николаја Ватутина, мислило се да ће имати споредну улогу. У позадинском делу је организован резервни Степски фронт под командом генерал-пуковника Ивана Коњева.



Већ првих дана битке, која је почела 5. јула, постало је јасно да су фашистичке армије главне снаге послале на југ. Јединице Вороњешког фронта су се доследно браниле и сналазиле се са расположивим снагама док је трајало преуређење армија. Али су на неким местима морале да се повуку и до 35 километара. Немци су појачали притисак. Генерал Ватутин је 12. јула увео у битку 5. гардијску тенковску војску генерала Ротмистрова која му је поверена. Елитне тенковске дивизије СС и совјетске тенковске јединице су се сукобиле код села Прохоровка. У бици је учествовало преко хиљаду тенкова са обе стране. Губици су били огромни. Војни историчар и писац из Белгорода Василиј Журахов оцењује те догађаје на следећи начин:

- Стаљин је мислио да Ватутинове трупе можда неће издржати јер су морале да се боре против пробраних тенковских дивизија СС: „Мртвачке главе“, „Велике Немачке“ и „Адолфа Хитлера“. Ако Ватутинове снаге не би издржале, тенкове би дочекао Степски фронт. Он је донекле имао двојну улогу. Ако би се н Немци пробили, дочекао би их њихов даљи напад. Али Ватутин је издржао и не само да се одбранио, него је чак успео да пређе у противнапад. На тај начин, трупе Степског фронта су му притекле у помоћ. Потпуно свеже снаге, моћне, са новом техником.



Главни резултат битке је био тај да су Хилерове трупе почеле да се повлаче и одустале су од планова о офанзиви на Курск. Од тог тренутка је почела фаза када је совјетска војска прешла у напад. Управо је тада у Москви организован први победнички ватромет у знак ослобођења Белгорода и Харкова. За многе војнике тај догађај је био право изненађење. Наводимо сећања бившег аутомеханичара, учесника у бици код Курска Николаја Сологуба:

- У авиону је био токи-воки, чули смо информацију са радија да ће бити емитовано важно саопштење владе. На радију је неколико пута поновљено да ће бити емитовано важно саопштење владе. Чак смо помислили да су можда Немци употребили неку отровну супстанцу. Али се испоставило да је то било саопштење о налогу главног командата да се организује први ватромет.



Совјетске трупе код Курска од тада нису ниједном изгубиле стратешку иницијативу. Званичним завршетком битке се сматра 23. август, то значи да је она трајала 49 дана од 1418, колико је био дуг Велики Отаџбински рат. Црвена армија је и после битке код Курска наставила да напада непријатеља без предаха. Трупе Вороњешког фронта су већ у септембру избиле да Дњепар, а 6. новембра је ослобођен главни град Украјине Кијев.

Поводом годишњице те преломне битке Прохоровку је 12. јула 2013. посетио председник Русије Владимир Путин, а 23. августа се очекује посета премијера Дмитрија Медведева Курску.

Александар Ватутин,