Инсистирање на штедњи води ка још већем проблему
У србској јавности већ неколико недеља учестало се помиње ангажовање страних, или стручњака домаћег порекла, у улози саветника, па чак и министара у реконструисаној влади Дачић-Вучић.
Тако се у контексту саветника вицепремијера Вучића помиње Алфред Гузенбауер, бивши канцелар Аустрије. Господин Гузенбауер је пред састанак са Вучићем изјавио да је оптимиста по питању будуће сарадње са србском Владом, као и да жели да помогне Србији на путу ка ЕУ.
Србски медији се, у том смислу, баве ликом и делом извесног Лазара Крстића, 29-годишњег дипломца математике, економије и политике са престижног Универзитета Јејл у САД, који је виђен за новог министра економије. Млади господин Крстић, је већ најавио мере „стезања кајша“. У супротном, додао је он, Србију „чека пропаст“.
Да ли је корисна „помоћ са стране“ и колико су мере строге штедње добре за српску економију, онакву каква је она данас, говори господин Иван Николић, виши стручни сарадник Економског института у Београду:
- Дакле, свакако бих подржао настојање владе и државног руководства да обезбеди консултантску подршку из иностранства. Нећу да кажем да сами немамо стручни кадар, али у бројним случајевима и из туђег искуства, можемо да кажемо да то може да буде добро за земљу.
Најбољи пример тога је Кина, као земља која најбрже расте и развија се и која сад мења систем моћи у свету. Наиме, почетком 90-тих, Чен Јуан - гувернер кинеске централне банке, формирајући кинеску развојну банку, која је сада главна полуга кинеске моћи, ангажовао је Вилијама Лотона. Овај, тада непознати али и контраверзни амерички консултант је био ангажован са циљем пружања подршке обезбеђењу и квалитетном пласману ликвидности које је тада Кина обезбеђивала. Дакле, то није ништа необично ни за најразвијеније земље.
Некадашња Југославија је прва земља у транзицији која је ангажовала стране консултанте. Подсетићу вас, Анте Марковић, први транзициони премијер, ангажовао је чувеног Џефри Сакса и читаву његову екипу да помогне земљи у том процесу који је уследио.
Искуства су подељена, имамо апсолутно позитивне примере, као што је овај кинески. Са друге стране, постоји веома много негативних примера, можемо почети од Аргентине, па ту поменути и Русију током 90-тих година и бројне земље у транзицији, где присуство страних консултаната није уродило плодом, чак је дало и неке лошије ефекте.
Да ли су грешке које су страни тимови стручњака често правили када су саветовали владе и министре широм света последица њиховог непознавања економских и друштвених прилика у конкретној земљи, или пак те грешке приписујете нечем другом?
- Као прво, дефинитивно је да не можемо да кажемо да је направљена грешка у неком изолованом елементу, јер бројни чиниоци су определили да ли ће мере које су они предузимали, односно оно што су саветовали уродити плодом или не. Осим тих општих места, свакако је битно познавати и неке особености земље у коју се долази. Нису сви исти и апсолутно се не могу неки универзални алати или предлози примењивати. Као што је то, на пример, ММФ радио и на основу тога му се упућују и највеће критике јер су они заиста примењивали један универзални сет механизама, мислећи да је он довољан да се преокрену околности и економија појединих земаља. То нажалост није био случај и то није било довољно. Зато не треба савете будућих консултаната прихватати некритички.
Како оцењујете изјаве будућег министра економије, господина Крстића да само мере „стезања кајша“ могу да спасу Србију од „проспасти“?
Дефинитивно, сама штедња или оно што на Западу зову „austerity measures“- политика резова, није довољна. Таква политика као економска мера није довољна поготово у Србији која је извозно неконкурентна.
Штедња је као мера уродила плодом у Балтичким земљама, које су доминантно извозне. Једноставно, када штедите, сажимате домаћу тражњу и она се смањује. Ако су ваши производња и пласман окренути само домаћем тржишту- у том случају, свакако западате у дубљу рецесију и спирала је окренута наниже- као што воли да каже будући министар економије.
Са друге стране, ако имате извозно оријентисану привреду и ако се привредна активност базира на иностраној потражњи, у том случају можете да штедите, јер вам импулс долази иностранства. Овде је ситуација потпуно другачија него у Балтичким земљама, за разлику од њих, ми једноставно производимо само за домаће тржиште. Сад се појавио Фијат и још неки већи извозници, који мењају слику и добро је да је то тако. Али, највећи део српске економије је окренут управо домаћем тржишту- у том случају, нема дилеме, искуство је показало, па и подизање ПДВ-а, да када се ослањате махом на штедњу, дефинитивно имате проблем. То мора да има у виду и будући министар, као и сви консултанти. Инсистирање само на штедњи, бојим се, може довести до још већег проблема од овог у којем већ јесмо.
Јована Вукотић,
