Модерно „правило Миранде“

24-08-2013 03:01:50 | | Глас Русије, фото: ЕПА/ vostok.rs |


Кад је главни извор WikiLeaks, 25-годишњи редов војске САД Бредли Менинг, сазнао да га чека затворска казна десет година дужа него цео његов претходни живот, прогласио се за жену. „Зовите ме Челси Менинг,“ – замолио је истомишљенике, изразивши намеру да обави одговарајућу хормонску терапију.

Још један разобличитељ, Бразилијанац по имену Дејвид Миранда, дечко репортера листа Guardian Глена Гринвада (који је „веза“ између бившег сарадника ЦИА и АНБ САД Едварда Сноудена) неочекивано је ухапшен на лондонском аеродрому Хитроу. Узрок је учествовање Миранде у објављивању Сноуденових информација које су процуриле. Ни патина „нетрадционалности“, ни припадност активном делу грађанског друштва које је наводно омиљено на Западу, нису спасили ове истинољупце од судбине да неко време небо гледају кроз велике црне решетке.

У ситуацији с Мирандом је најзанимљивија реакција аутора британских листова. Увек принципијелни џентлмени с обала Темзе не пропуштају прилику да критикују Русију због проблема домаћих или британских новинара на граничној контроли на аеродромима. Међутим, у испитивању Бразилијанца које је трајало 9 сати и у томе што су му одузети сви електронски уређаји за чување информација одједном су видели највишу правду. Ево мишљења главног уредника британског медијског ресурса „Кернел“ Милоа Јанопулоса:

- Овај Дејвид Миранда је ухапшен сасвим законито, пошто је био учесник у новинарском истраживању листа Guardian, који је платио његову карту. Он је био нешто попут товарне мазге за преношење докумената намењених његовом дечку. Требало је да буде ухапшен. А да ли је за његово хапшење примењен правилан или неправилан закон – то је већ десета ствар. На крају крајева, уместо закона о тероризму могло се применити мноштво других закона.

Како се говорило у совјетско време, само да постоји човек, а члан ће се наћи. Управо таква ситуација је настала и у вези с Мирандом. Чак и ако електронски подаци које је носио нису добијени сасвим законитим путем, какве везе то има с тероризмом за који је Миранда осумњичен?

- По иронији судбине, у Америци од 1966. године важи темељни преседан – „правило Миранде“. Неки презимењак Бразилијанца приликом хапшења није био информисан о томе која права има и зато су његови наводи искључени из предмета. Ради се о праву да човек не сведочи против себе, о праву на саветовање с адвокатом и другим важним ограничењима полицијске самовоље. На холивудском екрану сцене типа: „Можете да ћутите...“ изгледају дирљиво. Међутим, у стварном животу држава очигледно не поштује ова правила – ни у САД, ни у Великој Британији. Како се испоставља, човеку уопште ништа не мора да се каже.

По речима Менинговог адвоката, правника Дејвида Кумбса:

- Случај редова Бредлија Менинга је прекретница у слободи штампе. Потребне су нам такве реформе да се новинари у будуће не би подвргавали кривичној одговорности због добијања информација – односно, због тога што правилно обављају свој посао „паса-чувара“ наше демократије. Да би новинари добијали такве информације потребни су људи као што је редов Менинг. Људи који се не плаше и који су спремни да ризикују слободу како бисмо увек били информисани о ономе што се дешава.

Затворска казна од 35 година, на коју је Менинг осуђен, исто као и прави лов на његове истомишљенике – правобранитељку Лауру Појтрас, бившег радника по уговору с ЦИА Едварда Сноудена, а сад и на Дејвида Миранду – све то указује на јасну намеру америчких и британских власти – и судских и извршних. То је намера да се заплаше будући истинољупци. Да се покаже да након уласка у „клуб разобличитеља“ ваш живот у најмању руку никад неће бити нормалан. „То је као зубобоља,“ – каже Лаура Појтрас, ако не могу да вас осуде, да се други не би на то усудили – а управо овај циљ су објавили тужиоци на суђењу Бредлија Менинга – ваш живот се може претворити у пакао, тако што ћете бити уврштени у црне спискове. Већ сад је очигледно да у САД и Британији ови спискови делују на аеродромима где се сумњиви проверавају сатима и приликом примања на посао. Тако да ће многи од оних који су остали на слободи ускоро позавидети онима који су иза решетака.

У таквој ситуацији не чуде ни изненадна гендерска колебања Менинга, ни недоследост у његовим радњима: час признавање сопствене кривице по свим члановима оптужбе осим једног, час намера која је објављена у писму упућеном председнику Обами – да „буде у затвору због слободе“.

Дмитриј Бабич,