Зашто у србским авионима нема ракије?
Приступање НАТО-у - приступање разбојничкој банди која делује против Русије
Леонид Ивашов, написано 15. новембра 2012.
Пре неки дан сам се вратио из Србије. Био сам у званичној посети на конференцији где сам говорио о контурама евроазијског вектора Русије. Такође сам морао да посетим Борислава Милошевића, старијег брата Слободана Милошевића и бившег амбасадора Републике Југославије у Русији, чије је стање сада критично (у време писања текста, Борислав Милошевић је био жив, прим. прев.). Поред тога, у Србији имам много пријатеља. Желели смо да се видимо, попричамо, надокнадимо пропуштено, на крају крајева – просто да се дружимо.
Провео сам неко време и у Републици Србској (Босна и Херцеговина), у Бања Луци. Имао сам озбиљне разговоре са председником републике и представницима елите, састанке са наставно-научним кадром, са студентима и омладином. Било ми је важно да схватим како Срби процењују ситуацију у свету, у Европи и на Балкану, као и шта мисле о идеји словенског јединства.
До каквих сам закључака дошао? Срби на Балкану према Русији гајe чврсте пријатељске, чак и братске односе, и то је тако међу свим слојевима становништва – од бизнисмена и политичара, преко интелигенције, до обичних људи. Али истовремено (што сам био принуђен да кажем и председнику Републике Српске и представницима елите), они се сувише уздају у Русију. Многи сматрају да ће им Русија донети и Косово и економски развој. Објашњавао сам им: Да, Русија придаје велики значај развоју односа, како са Србијом, тако и са Републиком Србском. Али основа тога су пословни интереси.
Русија данас не зна шта сами Срби желе. Србско друштво и политичка елита су расцепљени. Срби желе да уђу у Европску унију, али одређен број њих (нека је и мали број, али ипак) сматра да пут ка ЕУ иде преко приступања НАТО-у. Посебно ме је зачудило то што се пројекат jединствене, велике Србије практично и не разматра. То би могла да буде једна држава основана на уједињењу обе републике, Босне и Херцеговине и Србије. Тако нешто би, сасвим природно, привукло србско становништво у Црној Гори или Македонији. Али елита је у обе републике већ осетила самосталност и зато оквири таквог православно-словенског уједињења нису одређени, не постоји чак ни општесрбски политички покрет.
У односу према Косову се такође осећа раскол, али ипак, омладина ме је обрадовала. Она јасно брани позицију да је србска територија светиња и да се не сме дати Албанцима. Такво је мишљење већинско у обе републике. Сусрео сам се са неколико србских младих лидера. Они жестоко критикују Николића и посебно председника владе који сматрају да косовски проблем не треба оставити будућим генерацијама и предлажу као решење цењкање и признавање отцепљења Косова под одређеним условима. Ипак, омладина је по том питању категорична.
Наравно, ставио сам им до знања каква је руска позиција, како званична, тако и незванична, према Балкану и миру у будућности. Русија није против ступања Србије у Европску унију. Али ми смо категорично против ступања у НАТО. То би било приступање разбојничкој банди која делује против Русије и не треба очекивати никакву подршку с наше стране у таквом случају. А што се тиче приступања ЕУ, за Србе је то питање опстанка. Србија се данас суштински налази у финансијско-економском ембаргу. Економија државе како-тако опстаје једино на трговини и ништа друго се уопште не развија.
Србија има богату природу, пријатну климу и терен, водне ресурсе и транспортну мрежу. Нека је то и сам крај Европе, Срби су ипак Европљани. Рекло би се – могуће је слободно дружити се са суседима, развијати бизнис и трговинску размену. Али, док не уђе у Европску унију, Србији се такве могућности ограничавају. Директан пример: Седамо у авион на београдском аеродрому. Питају ме – имате ли ракије са собом? Одговарам – наравно да имам. Никада из Србије не одлазим без ракије. Одговарају ми да је сада то забрањено. Можете да пренесете, на пример, виски, али само не ракију или вина србског порекла. Наравно, некако смо решили проблем на пријатељским основама. Али са тим сам се сусретао и приликом мог прошлог доласка у Београд 2011. године. Летео сам србском авиокомпанијом и када је путницима понуђена закуска и пиће, тражио сам србско вино „Вранац“. Испоставило се да у авиону постоји португалско вино, виски, чак и руска вотка, али нема ничег србског. Чак су и намирнице које смо имали за ручак потпадале под европски, а не национални стандард. И тако, чак и преко обичних људи, Србе гурају ка ЕУ. Али онда кажу да Србија може да приступи ЕУ само преко НАТО-а. И тако се то растеже.
А Русија је далеко и за сада није посебно заинтересована чак ни за србско воће или поврће, иако је у Србији воће и поврће врхунског квалитета и не може поредити ни са турским, ни са европским, ни са било којим другим. Србија има одлична вина, као и баш ту ракију која је небројено пута боља од наше вотке – и чистија је, и мање опасна, и пријатнија. Срби воле да гледају руске (пре свега совјетске) филмове, емисије итд., многи међу њима говоре руски, а већина може да схвати смисао. Али руски телевизијски канали се у Србији слабо гледају за шта је крива, наравно, наша земља. Нашим земљама недостаје међусобна културна размена. Цркве сада као да побољшавају везе и јачају односе, али очигледно да је то недовољно. Такође постоји и хуманитарна сфера, сфера науке и технологије. Нема озбиљних препрека између Србије и Русије, довољно је само да активирамо наше односе.
КАТЕГОРИЈЕ
