Љуба Тулијева: Моје срце је сада мирно

27-08-2013 12:17:15 | | novosti.rs/ vostok.rs |


Акција „Новости“ Љуба Тулијева (76) из Минска поново у Србији на гробу брата црвеноармејца, у Сланцима. Кући се враћам спокојна. Упознала сам народ и земљу за коју је мој брат положио живот.

Бог и добри људи опет су ме наградили. Ево ме, поново у Србији. Стојим пред спомеником мог јединог брата. Палим му свећу и молим се за незаборав свих јунака који су, као Саша, јуришали за слободу.

Љуба Тулијева (76) из Минска у Белорусији други пут је у Сланцима крај Београда, на гробу свог брата црвеноармејца. Руком нежно милује слику младог војника. Александар Павлович Дубровски имао је само 21 годину када је погинуо овде, у Сланцима, ослобађајући Београд. Дочекао је да ослободи Совјетски Савез, али то није био крај његовог рата. Са саборцима из Црвене армије наставио је марш против фашизма. Стигао је надомак Београда, али у ослобођену престоницу Србије није успео да уђе. Пао је свега два дана пре него што је званично завршена једна од највећих битака на Балкану.

Његово име уклесано у хладном мермеру, међу још петнаест србских ратника.

Старица ћути и плаче. Груду земље коју је понела из завичаја и сада је, као и пре две године када је први пут захваљујући „Вечерњим новостима“ посетила његов гроб, расула крај ораха. Дрво-запис чија крошња наткриљује споменик мештани су засадили те давне 1944, у славу палих јунака.

Прича о судбини баке Љубе стигла је до нас пре две године захваљујући Зорану Јефтићу из Крагујевца, који је у Минску упознао њену унуку Олгу. Потресен Љубином причом о њеном брату јунаку, писао је на разне адресе. Једно писмо стигло је у „Новости“. После првог текста објављеног у нашем листу јавили су нам се истог дана Саша Савићевић, из „Русије данас“ и Душан Бајатовић, директор „Србијагаса“. Захваљујући њима бака Љуба је са ћерком Аленом и унуком Олгом допутовала у Београд и остварила сан дуг седам деценија.

Ових дана опет је дошла у Србију. Саша Савићевић је био њен домаћин. Пред полазак, као и прошли пут, од узбуђења није могла да заспи. Само је дуго, каже, склапала руке молећи се да јој бог да снагу да издржи.

- Вукла ју је снага срца - каже њена ћерка Алена. - Често је понављала: „Да ли ћу поново посетити Александров гроб?“ И дуго је смишљала шта ће да му срцем саопшти.

После обиласка споменика у Сланцима, њихов домаћин угостио их је и у селу Рашчићи, крај Ивањице, у дому Савићевићевих предака. Упознала је душу Србије, дружећи се са добрим људима из ивањичких села.

- Упознала сам ваше обичаје, веровања, видела како се живи у србском сеоском домаћинству. Слушала сам српску музику, јела српске специјалитете, а натерали су ме да пробам и српску ракију коју Саша производи - каже бака Љуба, поносна што је научила неколико србских речи.

Гошће из Белорусије посетиле су и манастир Студеница и поклониле се моштима Светог Симеона - великог књаза Стефана Немање и његовог сина Стефана Првовенчаног и Анастасије, мајке Светог Саве.



- Ви живите на небу - рекла је бака Љуба обилазећи Голију.

Крајпуташи су на њу оставили посебан траг. Њена ћерка Алена Валкович каже да је застајала покрај сваког, дуго их гледала као да је проналазила у овим белезима успомену на све хероје изгинуле далеко од својих кућа.

На растанку, одлазећи из Рашчића, баку Љубу, њену ћерку и унуку испратило је цело село. Било је и суза.

- Кући се враћам срећна. Упознала сам дивне људе. А моје срце дрхти јер сам поново била на Александровом гробу. То је награда мом животу. Целог живота сам бринула да ћу отићи са овог света, а да нећу стати на његов гроб и запалити му свећу - каже Љуба Тулијева.

ПЛЕМЕНИТОСТ

Љуба је годинама трагала за гробом свог брата, кога је као петогодишња девојчица са станице у Минску са мајком и две сестре испратила на фронт. Није се надала превише. Само је и даље, сваку ноћ полазила на починак са мислима о Александру, младом инжењеру, добровољцу совјетске војске који је јуна 1941. кренуо у рат. Заувек.

А онда, како то живот уме да режира, сазнала је од пријатеља који су путовали у Београд да постоји гроб недалеко од Београда на коме је уклесано Александар Павлович Дубровски. Али требало је стићи до Београда. За то су се побринуле „Новости“ и, као и увек, племенити људи.

РУКА ПРИЈАТЕЉА

- Дирнут страдањем младог Дубровског, дуго сам мислио колико је дубока патња и чежња бака Љубе, да после седам деценија наде и трагања положи цвет на гроб брата - каже Саша Савићевић. - Драго ми је што сам овој једноставној и дивној жени, чије очи зраче топлином, пружио руку пријатељства. У мојој кући и души увек има места за њу. Била ми је дужност и велика част да учествујем у акцији „Новости“.

ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО

Љуба Тулијева не одваја се од последњег Александровог писма, које је стигло 30. септембра 1944, само 17 дана пре него што је он погинуо на фронту. На жутом папиру, небројено пута пресавијаном, пише: „Као и сви ратови, и овај је бесмислен. Људи гину. Не мислите на мене! Ја сам добро. Браним част и као сви правдољубиви људи маштам о слободи. Мајко, издржи! Чувај моје сестре.“

Виолета Таловић,