Да ли се у Румунији прикупљају бодови за изборе?
У многоме сензционалну информацију обнародовао је белгијски интернет-портал RTL.be: позивајући се на изворе у француском МИП издање је набројало 6 земаља-чланица ЕУ које по угледу на Париз подржавају војну интервенцију у Сирији „чак и без мандата УН“. Међу њима се неочекивано нашла Румунија.
На румунској политичкој сцени постаје све ужареније, громогласне изјаве се чују једна за другом. Међутим, притом постаје све мање јасно ко у руководству земље конкретно одговара за спољнополитичку проблематику – да ли председник Трајан Бесеску, што би било потпуно природно, или министар иностраних послова Титус Корлацеан, што све више изгледа као истина. А посланици националног парламента су, чини се, више заузети дебатама о унутрашњој политици него спољнополитичким приоритетима државе.
Покушаћемо да се разаберемо у сложеној данашњој спољној политици Румуније. Почећемо од теме која је болна за румунско јавно мњење, односа с Мађарском. У Букурешту са све већом бригом прате најновије изјаве Будимпеште о Трансилванији. Зато није био неочекиван оштар одговор председник Бесескуа који је Мађарску назвао „жариштем нестабилности у региону“ и који је обећао да ће његова земља преузети на себе лидерство у томе да се Будимпешта постави на одговарајуће место. Није тајна да су румунско-мађарски спорови већ одавно постали главобоља за организације у које су ступиле ове државе (НАТО и ЕУ) подсетио је „Глас Русије“ руководилац Центра за спољну политику Русије Института за економију РАН Борис Шмељов:
- Разуме се, Брисел и НАТО утичу на владе Мађарске и Румуније покушавајући да их обуздају од доношења претерано оштрих међусобних одлука. Међутим, овај процес није могуће зауставити. Чланство у НАТО и ЕУ само по себи није помогло и није могло да помогне потпуној нормализацији билатералних односа, није могло да отклони историјске противречности које постоје између Мађарске и Румуније. Ова противречност неће моћи да се реши у видљивој перспективи и ми ћемо постати сведоци све веће ужарености у односима између ове две земље, а такође сведоци тога како ће Брисел и западноевропске земље тражити могућности да успоставе извесну контролу над ситуацијом. Међутим, то неће бити једноставно.
Јасно је да су речи румунског председника изазвале негодовње у Мађарској. Међутим, међу критичарима Бесескуа се није појавио нико други до министар иностраних послова Румуније Корлацеан. По његовом мишљењу, проблеме не праве мађарски политичари, већ сам Бесеску. „Изјаве председника о томе да ће Румунија преузети лидерство у вршењу притиска на Будимпешту стварају опасан проблем у међународним односима,“ – изјавио је шеф румунске дипломатије. Он је чак истакао да по његовом мишљењу управо званична Будимпешта заузима одмерен став у вези с питањем Трансилваније.
Чак и ако се као олакшавајућа околност узму специфичности унутрашње политичке борбе у самој Румунији – ситуација је на ивици апсурда. И сасвим сигурно је да не доприноси угледу на међуародној сцени који се и без тога не може сматрати високим. Стручњак Института за Европу РАН Владислав Белов је подсетио на узалудне покушаје румунских власти који и даље трају (заједно с бугарским суседима) да издејствују од ЕУ пристанак за прикључивање земље шенгенској зони. Не помажу чак ни скоро ултиматуми који се примењују на земље-чланице ЕУ да се „изврши притисак“ на Холандију која по овом питању заузима најригиднију позицију:
- Румунски захтев је врло реалног карактера. Међутим, ово питање свеједно неће решавати румунска страна, већ заједница држава ЕУ, које и доносе одговарајуће одлуке у Бриселу. Ако је Холандија ставила вето на румунску молбу то значи да има све основе за то, исто као и кад је Бугарска у питању. Ове две земље засад једноставно не испуњавају захтеве у погледу спољашње и унутрашње границе за улазак у Шенген.
Ипак, проблем не представљају само Шенген или несугласице између Бесескуа и Корлацеана. Сам председник Румуније, чини се, нипошто се не може сматрати примером принципијелне несаломивости, у сваком случају кад је у питању још један важан проблем за земљу, Косово.
Румунија је изјавила да категорично одбацује признавање самопроглашене независности српске покрајине још 2008. године. Од тада је Трајан Бесеску више пута потврђивао овај став називајући га „принципијелним“. У септембру 2009. године председник Румуније је истакао да је „прекрајање граница неприхватљиво независно од тога која објашњења се наводе као образложење“.
Међутим, буквално ових дана Трајан Бесеску је приметно померио акценте. Говорећи на годишњем сусрету с дипломатским кором изјавио је да је став Румуније у погледу Косова постао „еластичнији“. У Приштини су локалне власти и медији Бесескуове речи оценили као сведочанство о све ближем признавању Косова од стране Румуније.
Управо у таквој ситуацији се појавила информација о томе да је Румунија спремна да подржи војне ударе Сирије без мандата УН. По подацима извора у министарству иностраних послова Француске, на које се позива интернет-портал RTL.be Букурешт се нашао у врло занимљивом друштву.
То су Данска, која је позната по својој крутој, понекад једностраној позицији у вези с многим међународним питањима. То су Летонија и Хрватска, које традицонално плове евроатланским речним током. Грчка и Кипар, чији економски проблеми и финансијска зависност од ЕУ и ММФ практично обе државе лишавају спољнополитичке самосталности. Присуство „јастреба“ Румуније кад је у питању сиријски проблем изгледа чудно, посебно ако се има у виду деликатност става Букурешта о регионалним питањима као што су трансилванско, придњестровско или косовско. Испоставља се да је за очување територијалног интегритета у Европи мишљење УН за Букурешт важно, а према Сирији и није толико битно. Узгред речено, ни Мађарска, ни Бугарска, ни други суседи Румуније у региону не журе да се изјасне за војно решавање сиријског проблема.
Покушавајући да објасни насталу ситуацију у Румунији Титус Корлацеан је изразио врло умесну мисао о томе да „политичари користе периоде заоштравања ситуације за прикупљање поена од бирача“. Тешко је не сложити се. Само не бисмо желели да се овакви „периоди заоштравања ситуације“, бременити импулсивним и противречним одлукама на међународној сцени одуже. А засигурно бисмо желели да прођу без непоправљивих и трагичних последица.
Петар Искендеров,
