Олимпијски сан
На Олимпијади у Сочију планирају да иступају не само професионалци који су себе посветили спорту, већ и они који не јуре рекорде, већ сањају да учествују у Играма. Сваки такав сан, заснован на исконској олимпијској девизи Није важно победити, важно је учествовати, битан је исто као и олимијски рекорд.
Најпознатији дилетант на Олимпијади могла је да постане виолинисткиња Ванеса Меј. Она је хтела да наступа у гигантском слалому, учествовала је у неколико међународних турнира, али, нажалост, није сакупила довољно поена да се пласира за Игре. Штета што квалификациона баријера стаје на пут онима који су верни основама олимпијског покрета и чине га популарнијим, сматра аналитичар портала Чемпионат.ком Александар Круглов.
- Олимпијски покрет као аматерски, таква је била замисао барона Пјера де Кубертена. Надаље спорт је еволуирао, постао професионалан, али то што такви спортисти љубитељи теже да реализују свој сан и да учине то на све могуће начине, то доприноси и популаризацији спорта. Посебно када је реч не о обичним аматарима, а о таквим личностима као што је Ванеса Меј. Чак принц од Монака Алберт својевремено је такође учествовао у такмичењима.
Још као наследник Алберт је иступио 1988. године у Калгарију на такмичењима у бобу. После је стао на чело репрезентације Монака на отварању неколико Олимпијада. Чланови британске краљевске породице више воле летње видове спорта. 1976. године на Играма у Монтреалу иступала је принцеза Ана. Она је заузела 24. место у такмичењима у коњичком троборју. Традицију је наставила Анина ћерка која је на лето 2012. наступала на Играма у Лондону, такође у коњичком спорту, подсетио је спортски коментатор Тарас Тимошенко.
- За њих је то неки нови изазов, зато што им је живот већ успео и они покушавају да учине своју свакодневицу узбудљивом. за Олимпијаду и публику то је такође занимљиво, зато што такви људи привлаче пажњу независно од резултата. То је случај када је занимљиво да се погледају нека олимпијска такмичења одвојеног од оних који најбрже трче и најдаље бацају.
Како би се доспело на Игре не мора обавезно да се буде звезда естраде или да се припада краљевској фамилији. Четворострука олимпијска шампионка Ђована Трилини која иступа за италијанску репрезентацију у мачевању по образовању је физичар а по професији шумар. Немац Хинрих Ромејке који је освојио две златне медаље у коњичком спорту у свакодневном животу је зубар, којем се од детињства допадало да јаше. На зимској Олимпијади највише људи далеких од професионалног спорта може да се сретне на скијашкој траси. На свим међународним такмичењима на списку учесника слалова обично је више од сто људи. Олимпијски стгарт неће бити изузетак. Најважније је да све ове ентузијасте не прођу непримећене поред спортских звезда, подсетио је Александар Круглов.
- Својевремено када је први афрички скијаш, учесник Олимпијских игара, возио трку на 10 километара, велики Борн Дели, осмоструки олимпијски шампион чекао је пола сата док он не стигне на финиш да му стегне руку.
Савремени олимпијски покрет постоји више од сто година. Спорт је за то време од забаве успео да се претвори у опасан, компликован и добро плаћен посао. Али у конкуренцији са њим до данас је жива идеја олимпијског сна и тога да су сваке Игре празник којем могу да се придруже сви: као публика или чак као учесници.
Анастасија Першкина,
