Виктор Слипенчук: Потребна је песничка ширина да би се појмили светови

12-11-2013 10:25:56 | | Глас Русије, фото: Голос России/ vostok.rs |


Удружење књижевника Србије одавно не памти тако садржајну и посећену промоцију као ону прошлог четвртка, на којој су представљене књиге „Џингис-кан“ и „Звездани спас“ познатог руског писца Виктора Слипенчука.

Уваженог госта из Русије поздравили су и на промоцији говорили амбасадор РФ у Србији Александар Чепурин, академик Матија Бећковић, професор Радмило Маројевић, писац Радомир Андрић,. Разговор са Виктором Слипенчуком смо водили у београдском хотелу Тулип Ин, власништво руске Метропол групе.

*Судбином одређени или појединачним енергијама обликовани, наши животи се потпуно разликују. Шта је то што је одредило Ваш живот, што га је учинило баш оваквим какав јесте?

- Одувек сам знао да ћу да постанем писац, још од детињства. Сећам се да су ме најближи одвраћали од те идеје. У време совјетске власти пао сам у немилост због своје потребе да јавно кажем то што видим. Као студент књижевности учествовао сам на Савезној ударничкој комсомолској радној акцији која је градила станове. Тамо се међутим, наша бригада распала, јер је било много јавашлука, и цела идеја је била искомпромитована. Ја о томе нисам хтео да ћутим већ сам отворено говорио, и десило се да сам пао у немилост тадашњих власти. Стицајем околности у тој ситуацији ми је помогло неколико људи, међу њима Михаил Горбачов, Сергеј Михалков, Сергеј Сартаков, аутор романа „Филозофски камен“, и проректор мог факултета Валентин Сорокин. Михалков ме је једног дана случајно питао зашто сам престао да одлазим на предавања, а ја сам му одговорио да ме не пуштају. Рекао ми је тада да је сваког дана у то и то време на Факултету и да слободно дођем. Сутрадан сам по договору отишао код њега, где се као у филму „Младост Петра Великог“ појавио Михалков, за њим цела свита, а он у сакоу са поцепаним лактовима и на грудима Звездом хероја. Улазимо и он ме пита шта се то дешава, ја му објасним, покажем му лист „Известија“ који је стао у моју заштиту, и кажем му да сам писао писмо Горбачову. Он се зачудио, зашто сам се баш њему обратио, јер је Горбачов тада био само један од чланова Политбироа, и то најмлађи. „Баш зато што је најмлађи“ – одговорио сам, јер једино њега може да интересују то о чему пишем. Михалков је онда позвао Горбачова, који му је рекао да први пут чује за моје писмо и да га никада није добио. Тада сам присуствовао невероватном догађају: Михалков је Горбачову преко телефона прочитао текст мог писма, и убрзо су ствари кренуле да се одвијају позитивно по мене. Горбачов је на Априлском пленуму постао генерални секретар ЦК КПСС, а ја бивам рехабилитован у потпуности, и успевам да завршим Факултет књижевности.

Рекао сам вам већ да сам одувек знао да ћу постати писац, као сеоски момак нисам имао где да излазим, није ми преостајало ништа друго него да читам књиге. Чак су ме и у школи грдили јер сам и за време часова, под клупом читао књиге. Толико сам читао да сам сматрао да су писци најбољи људи. Данас верујем да су писци у читавом свету једна велика породица, има нас мало, али је наша улога огромна. То братство писаца треба да постоји уједињено. У сваком тренутку неки нови млади људи у неком кутку планете читају књиге које ће и њима обликовати и приближити свет.

*Зашто баш књига о Џингис-кану?

- За читаву Европу и све земље које је покорио, Џингис-кан је био само агресивни, крвождерни освајач, и ми о њему као о значајној историјској личности не желимо чак ни да размишљамо. А све се десило по доброј старој теорији случаја. Био сам у армији, и тамо упознао Валерија Чуптина, био је Алтајац по националности. Његови идоли су били Стаљин и Џингис-кан, обојица ниски растом и кривоноги, као и он. А ја сам Валеријем био усхићен, јер је писао лепе стихове дајући посебан значај свом малом народу, једноставно је хтео да створи нешто за свој народ. Он ме је упознао са класицима алтајске литературе, као што је то био Лазар Кокашев. Сећам се да су ми се већ тада, у пуној инспирацији, јавиле две строфе о Џингис-кану, нисам знао шта са њима да урадим, па сам допевао остатак. Од те две строфе, мало по мало, схватио сам да сам написао целу поему. Када је поема била готова, појавио се проблем коме да је дам да је прочита. У целој дивизији било је само 11 људи са високим образовањем. Међу њима и сликар Петја Кирилов, који је правио невероватне графике. Прочитао сам му поему и она му се тако допала, да је одмах урадио графику заузврат. Међутим, када сам се вратио кући из војске, поема никога није интересовала. Била је толико далеко од живота. Чак се и мени чини из данашње перспективе, да никада не бих узео да пишем такву поему. Бавећи се Џингис-каном схватио сам да он није био само освајач, већ је пре свега био занимљив човек. Као дечак одрастао је са дивљим људима и морао је да буде васпитан у том истом духу. Данас се сматра да је Џингис-кан један од најутицајнијих људи свог миленијума. У том човеку је било нешто велико, носио је своју звезду. Кинези су му захвални јер је ујединио Кину и тадашњих 50 кинеских језика. Био је велики човек, створио је империју коју је од центра до крајњих граница требало прелазити годину дана. Чињеница је да је Кан био неписмен, али су зато сви његови унуци били писмени, захваљујући његовим напорима. Поред њега су све време били најумнији кинески филозофи. Његова империја је била највећа у то време и окренута прогресу, иновационо настројена. Катапулт је, рецимо, њихов проналазак. Не заборавимо да су у то време и неки европски владари такође били неписмени, попут владара Француске. Са друге стране руски академик Јањин је пронашао у Новгороду текстове из 11. века које је писао седмогодишњи руски дечак. А опет, када већ разговарамо на ту тему, писмених је и данас много, али је паметних знатно мањи број.

* Најтежи посао за сваког преводиоца је превод поетског дела. Наравно, ту увек говоримо о препеву. Како је Зоран Костић препевао Вашу поему са руског на србски?

- У Бурјатији, која се граничи са Монголијом, и чији су становници Монголи, сазнање да је поема преведена на још један страни језик изазвало је одушевљење. А како је дословце преведено на србски ја то не могу да знам, али препознајем одговарајућу мелодију своје поеме на другом језику. Знајући да је Зоран Костић преводио Пушкина, немам разлога да сумњам у квалитет превода. А објављивање паралелног текста на оба језика може себи да допусти само преводилац изузетног умећа. То само потврђује квалитет превода. Једино песник може да преводи песника, а Зоран Костић је изузетан песник. Пастернак је рецимо превео Хамлета, а ми се и данас користимо тим преводом.

* Први пут сте у Србији?

- Да, први пут. Пропутовао сам многе земље по свету, док сам био морнар и риболовац, али у Србију никако нисам могао да допловим, недостатак мора ме је спречио. Моје књиге сам већ промовисао у више земаља, за промоцију у Вијетнаму је неко ископао текст о томе како сам са групом војника написао писмо претпостављеној команди да желим да учествујем у Вијетнамском рату као добровољац, против Американаца, наравно. И моја промоција је у Вијетнаму попримила потпуно неочекивани ток. Шта рећи србским колегама? Питао сам се на доласку. А онда сам призвао у сећање своју књигу „Златна корпа“, насталу после четрдесет дана мог боравка у Светој земљи. Израелац по имену Давид ме је више пута питао: каква је сада ситуација тамо код вас у Србији ? Мислио сам да ме провоцира. Знајући да Израел увек подржава Американце, одбрусио сам му да Америка не ратује против Милошевића, већ да са лица земље хоће да избрише србски народ, јер је баш тај народ био цемент који је повезао све остале народе у Југославију. Наравно, објаснио сам му да ако се све то са Србијом настави, да ће се Уједињене нације распасти и да ће се довести у питање и њихова резолуција о стварању израелске и арапских држава. Видео сам да се прилично потресао. Следећег дана ми је поклонио књигу са посветом србског патријарха Павла, и испоставило се да је његово питање на тему Србије било постављено из потпуно супротне емоције. Наиме, његова жена је била Српкиња, и са децом се у том тренутку налазила у Холандији, а он, како рече, осим мене и моје супруге - ближих Срба дуго није видео. А та књига је била посебна, упакована са две иконе, Пресвете Богородице Казањске и Светог Геогија који убија аждаху. И то је посебно православно предање.

* Паралелно у србском преводу појавиле су се Ваше две књиге. Осим „Џингис-кана“, србски читаоци имају прилике да прочитају и „Звездани спас“, Вашу књигу из жанра научне фантастике.

- Да, то је за мене веома важна књига. Јер, све то што ми радимо на Земљи, нема никаквог смисла уколико не пронађемо излаз у Космосу. Јуче су Американци објавили да у Васиони постоји 30 одсто планета на којима је могућ живот. То су открили уз помоћ телескопа Кеплер, а објавили су зато што толико података добијају уз помоћ овог телескопа, да просто не могу да га зауставе у примању информација. Више је него јасно да ми нисмо сами у Васиони. А ко то може данас да осети и без телескопа, талентовани, умни, отворени људи. Без уметности се ниша не дешава. Потребна је песничка ширина да би се појмили светови. И управо је у „Звезданом спасу“ реч о талентованим људима, и то је вероватно Зорана Костића навело да одабере баш ову књигу за превод.

* Песник Тјутчев је својевремено написао да се Русија умом не може схватити, већ да се у Русију може само веровати. Какво је ваше виђење Русије данас?

- Увек говорим у своје име и одговарам за оно што кажем. Тјутчев је све то лепо написао, али када је то било? У суштини све то остаје исто, али тражи другачију интерпретацију. Можда је дошло време да се Русија баш умом схвати, и одмах ми на памет пада идеја да напишем на ту тему једно дело. Хвала Тјутчеву што нам је оставио да се замислимо, да нам је време да почнемо да схватамо себе умом, јер ће у супротном све бити другачије. Ја сам противник револуција, и мислим да човечанство треба да се развија еволуцијом, као и да смо већ достигли такав степен развоја. Једино што недостаје јесте да је крајње време да научимо да другога не само слушамо - већ и чујемо.

Зоран Костић, Игор Гојковић,