Дејтон 95 : Босанска одскочна даска Била Клинтона
21. новембра у конференцијској сали у америчкој ваздухопловној бази "Рајт - Петерсон", коначно су се појави ли главни учесници тешког преговарачког маратона - председник СР Југославије Слободан Милошевић, бивши председник председништва Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић и хрватски председник Фрањо Туђман. Амерички државни секретар Ворен Кристофер, отвара јући завршну церемонију потписивања оквирног споразума, захвалио се тројици лидера за њихов напоран и ефикасан рад и нагласио да ће Дејтонски споразум омогућити грађанима Босне и Херцеговине да по први пут за четири ратне године у миру да прославе Нову годину. Мир на Балкану је постао стварност.
Наравно, последња тачка је била стављена 14. децембра 1995. у Паризу. У Дејтону су одређени главни параметри - Босна остаје јединствена држава, истина, подељена на два дела – Муслиманксо-хрватску Федерацију и Републику Српску.
Американци су, очигледно, журили да по сваку цену дође до било каквог договора. Када су преговори још једном запали у ћорсокак, Клинтон је одлучио да интервенише. Његов телефонски разговор са хрватским председником Фрањом Туђманом, по свему судећи, био је одлучујући.
Географски спор око Посавинског коридора, његова ширина, био је одложен. Делегација Срба је дала своје пуномоћје Слободану Милошевићу, а затим његов потпис довели у питање. Момчило Крајишник - председник парламента РС – изјавио је тих дана новинарима: "Ми се не слажемо са Дејтонским документом, он не задовољава наше националне интересе". Милошевић је у телевизијском обраћању из Дејтона недвосмислено рекао да је рат готов, да су дефинисане границе између Хрватско - муслиманске Федерације и РС и да је сада бесмислено војно решавати територијална питања.
Након Дејтона, бившег председника БиХ Алију Изетбеговића у Сарајеву су дочекали омладина и симпатизери "Странке демократске акције". Стари Изетбеговић је изјавио да ће мир сада спроводити НАТО, а да ће за обнову економије бити одобрене милијарде долара бесповратног кредита. Обећано им је било 5 милијарди долара за две године. Међутим, још једном у Сарајеву се чуо и ултиматум Изетбеговића: "Чекаћемо резултате Дејтона 2-3 месеца. Ако не буде мира и дође до проблема, ми ћемо повући своје потписе са документа."
Многи у то време су ми говорили да ће Босна увући у свој вртлог НАТО и ЕУ на више деценија. Сами Американци су покушавали да убеде свет да ће они заједно са својим НАТО савезницима за годину-две завести ред у БиХ. Босна је била предизборна одскочна даска за Била Клинтона. Добивши мир и спокој на Балкану, он је самоуверено рачунао на наредни председнички мандат. Бирачи су требали да гласају за миротворца који је "избавио" Европу од рата на Балкану.
Одмах после вести из Дејтона, у србском делу Сарајева су почеле демонстрације. Било је јасно да Срби не желе да живе заједно са муслиманима. Слоган „Сарајево - наш град – никоме га нећемо дати“, говорили су много. Лидер Срба Радован Караџић у интервјуу за ВВС је рекао: "Дејтонски споразум може од Сарајево створити европским Бејрутом. Желимо одвојен статус."
Ричард Холбрук је одмах ставио до знања - "Неће бити уступака". Радован Караџић је увек противио присуству НАТО-а на својој територији. У истом интервјуу за ВВС устврдио је: "Ми имамо своју владу и парламент. И ако они не ратификују одлуку да НАТО пошаље своје трупе овде, тада они овде немају шта да траже".
Сви су били свесни да је проблем суживота три народа (Муслимана, Хрвата и Срба) у Босни, посебно у Сарајеву, комплексан, и да не може бити брзо решен. У тим новембарским данима 1995, на загребачкој телевизији је католички поглавар у БиХ бискуп Пулић, на изненађење многих, изјавио да су Хрвати, такође, били под притиском.
Бискуп је изјавио да никада није имао прилику да јавно изрази своје мишљење на сарајевској телевизији на којој су се само чули гласови и мишљења оних који исповедају ислам.
У принципу, било је јасно да је модел мирног решења конфликта и статуса Сарајева, који је направљен у ваздухопловној бази "Рајт-Петерсон", тих новембарских дана 1995 за многе био неприхватљив. Сваки народ је желео да има легитимно право на постојање
(Наставиће се)
