Љубинка Милинчић - енциклопедиста руског живота (други део)
Настављамо разговор с аутором књиге „Последњи Романови – пут патње“ Љубинком Милинчић.
Присутна је и временска паралела дешавања и личности у Србији у то време, која се провлачи кроз скоро цео сиже. И рекло би се да пишете само о Русији, али осврћете се и на везе са Србијом. Која је то важна струна или веза које можемо овде да се дотакнемо?
Љ.М.: Испоставља се да је чак много већа него што сам ја мислила. Јер ви не можeте да кренете у руску историју а да не налетите на неког Србина у тој историји. Почев од Ивана Грозног, па кад уђете у Кремљ и видите фреске Светог Саве, кад се нађете у Кјахти - граду који је добио име по Светом Сави на граници са Монголијом, па кад дођете у Петербург, у Шлисенбергу стоји споменик Сави Владисавићу поред споменика Петру Великом, па кад знате да се ћерка краља Петра удала за једног од Романових, кад знате и улогу "црних" Црногорки, грофа Милорадовића... Много историјских личности на које смо ми готово заборавили. Које су биле јако важне на руском двору у разним временским периодима. Шта то говори и зашто ја то уопште пишем? То говори о сталним историјским везама два народа. И није тачно када кажу да никад нису помогли. Или овако су нам помогли или онако су нам помогли. То је просто била једна стална веза која се кроз векове провлачила и које је на жалост у том 20. веку насилно кидана неколико пута. Али ја се надам да ће она опет бити успостављена, можда на неким другим основама, можда не онако како то ми, мања земља, очекујемо да нама стално неко треба да помаже. Него просто на неким економским или обостранокорисним основама. Да ми будемо две пријатељске земље које ће увек помагати једна другој као што су и помагале и по мери својих могућности. Не можемо ми Русију да спасавамо ни од чега, али она нас може.
Ко вам је помагао на путовањима, на скупљању информација? Одакле толико података, на пример писма Ники и Аликс којих је доста представљено.
Љ.М.: У принципу, ја сам сама скупљала информације. Много тога је објављено, много тога нађено по архивама. Мени је врло важно било да нађем та места, јер кад се нађете у неком непознатом граду, откуд ви знате где налази ово или оно. Ја сам имала дивне пријатеље у Сибиру, то су два писца Сергеј Козлов и Дмитриј Мизгуљин који имају опет своје пријатеље и мени су заиста на тим путовањима била сва врата отворена. Ми смо ушли у сваки музеј, додирнули шта год смо хтели. Снимали смо филм, снимили смо све оно што је често и забрањено снимати. Дочекивали су нас губернатори, градоначелници, и то је опет она србска веза. Ми смо Срби и све нам се отвара.
Иза реке, рудокопа, лома
Иза реке Исет, гоњен ветром,
Замук'о кочијаш исполкома
И устао пред врстом деветом...
Ту је кедар
Секирама срубљен,
Траг сечива
Под кореном стар
Од корена пут води још дубље,
Ту дубоко закопан је цар.
Владимир Мајаковски
Кулминација је свакао мученичко убиство недужне царске породице. Како сте успели да одржите читалачку пажњу до краја књиге?
Љ.М.: Знате, ја сам то радила по неком свом осећају. Ја сам пре свега хтела да продрем у главе тих људи који су убијали не зато што је чудно убити цара. Нажалост историја је пуна цареубистава, краљеубистава, на дворовима су се дешавале свакакве ствари. Ми овде имамо један догађај потпуно нејасно чиме основан, цар овакав или онакав, добар или лош. Ми неможемо да оценимо да ли је тај цар био заиста толико лош или је био заиста обичан цар, јер имате податке и једне и друге и треће. Ја сам свуда наилазила на контрадикторне аргументе. Таман поверујем да сам решила проблем и да знам шта се десило појави се нови податак и нови и нови. И ја просто нисам могла да завршим. Е сад, ако сам успела заиста да привучем пажњу читалаца онолико колико је то мени било интересатно, онда вам хвала и ја сам стварно задовољна. Неко ме је питао, па добро шта радиш, убила си цара у сред књиге а после још имаш не знам колико страна.
Скоро сто година се поставља питање, зашто? Да ли сте ви ипак нашли одговор или како кажу, Русија се умом не може разумети?
Љ.М.: Ја бих управо то рекла. Ја сам у књизи цитирала Лава Толстоја. Историјски догађаји су некада изазвани неким баналним поводом, неважним поводом. То је оно што Толстој каже, кад је јабука пала, зашто је пала? Да ли је привукла земљина тежа, дали се затресло дрво, дали је дувао јак ветар, дали, дали... Е, тако је исто и овде. Шта би било да нису биле те црногорске принцезе на двору, шта да се није појавио Распућин, шта да није било те несрећне недеље кад је поп Гапон кренуо цару да се пожали а ови поубијали толики народ... А шта да није овако а шта да није онако... Све су то ствари које историја не трпи: шта би било кад би било. Било је како је било и ми на жалост не можемо ништа да променимо, можемо да покушамо да окријемо, али изгледа да се такве ствари никад не решавају. Гдегод смо имали таква убиства, савремена, убиство Кенедија и убиство нашег Ђинђића и тако редом. То се јако добро организује да се никада не може наћи траг. Трагова хиљаду а не воде никуда.
Недавно сам у руским медијима прочитала наслов"Срби снимају филм о Романовима" и ја сам помисла да је то управо ваш документарни филм. Испричајте нешто о томе.
Љ.М.: Ми смо на тим путовањима и снимили све то што смо могли да снимимо и сад се бавимо монтажом. У овом тренутку смо монтирали два спота која ћемо приказати у Београду кад буде промоција књиге у Руском Дому. Тако да ћемо показати један део тог материјала. Мени се чини да је он интересантан и морам одмах да кажем да ја и моја екипа нисмо имали жељу да покажемо, као што нисмо имали жељу ни у књизи да потпуно разоткријемо причу и да се бавимо само историјом. Јер историја је историја, њу су историчари доста описали. Хтела сам да направим и прикажем енциклопедију руског живота, да покажем где смо, колико смо слични, колико смо различити, шта они имају а ми нисмо видели. Сад је то књига у сликама.
Да ли можете да се сетите са путовања неке необичне ситуације или шаљиве приче?
Љ.М.: Ја бих изабрала једну дирљиву сцену. Кад смо били у Гањиној јами, где су они (царска породица) сахрањивани а уствари нису сахрањени. Тамо има седам цркава које су им посвећене, сваком члану породице по једна, има места где се не улази. Једно од таквих места је сутерен цркве или боље рећи подрум који је потпуно без прозора, мрачна просторија са иконама, са иконом Николаја другог и целе породице у коме монаси непрекидно читају молитве. Ту се 24 часа чита молитва и то је скромно уређено. Монаси се смењују и ту се уопште не улази, ту се не снима, а нас су пустили. Посматрала сам моју екипу и своја осећања, ми смо буквално на прстима, као да смо лебдели. Просто нас је било срамота што смо ту, а опет хтели смо то да снимимо. Тај осећај пијетета који се јавља у човеку на таквим местима за мене је заиста потпуно нов. И ја сам заиста бескрајно захвална мојим пријатељима који су нам омогућили да све то видимо и да снимимо.
Промоција књиге Љубинке Милинчић одржаће се 15. новембра у Руском Дому у 19.00, а присуствоваће и чланови краљевске породице Карађорђевић.
Весна Семичастнова,
