Стране архитекте у московском контексту
Резултати међународног архитектонског конкурса за уређење парка Зарјадје активно се разматра у професионалним круговима и међу грађанима Москве. За победника, како је већ било више пута, проглашен је пројекат страних архитеката, између осталог америчких. У њему је оваплоћена идеја природног урбанизма.
Позивање страних архитеката у Русију историја је давнашња и славна. У 18. веку италијански архитекти који су радили у руским престоницама одомаћили су се, каже историчар архитектуре Наталија Душкина.
- Ако говоримо о великим мајсторима, они су овде дуго живели, асимиловали се. Кроз овај дуг боравак у Русији они су схватили какво је то место, како овде може да се гради, шта може да се унесе, а шта не, и створили су руске националне вредности. Свет се сада, наравно, променио: процеси глобализације претпостављају да архитекта понекад може чак да не долази на оно место где прави свој пројекат.
Заиста може да се проучи место будуће градње преко скајпа. Али у том случају архитекта практично нема могућности да осети историјски контекст градске архитектуре, а то обавезно треба узети у обзир. Такво је мишљење главног архитекте Москве Сергеја Кузњецова. Управо ова околност је омела прослављеног британског архитекту Нирмана Фостера. Његов пројекат стварања музејског градића око чувеног московског Музеја ликовних уметности Пушкин није био утврђен, каже Сергеј Кузњецов.
- Фактички смо отказали пројекат Нормана Фостера у Музеју Пушкин. Ипак, када велики мајстор ради са контекстом, то је приметно. И то да се Норман Фостер пројектом бавио врло мало, ако се уопште бавио, то је падало у очи.
Између осталог, у архитектонски савет Москве, као и жири међународних конкурса које организује престоница, обавезно улазе страни представници, познате светске архитекте. Управо на основу таквих колегијалних одлука у Москву се позива неки страни архитекта. Данас је међу њима угледни амерички мајстор Роберт Стерн. Стерн има славу човека који врло прецизно погађа архитектонски контекст градова. Радећи на пројекту високе зграде за Москву, он се, по сопственом признању, оријентисао на својих омиљених „седам сестара“: тако се у САД називају чувене високе зграде изграђене у Москви 40-их и 50-их година. Руски грађани су их назвали „стаљинским високим зградама“. Стерн каже:
- Много московљана Москву не убраја у Запад. А ја сам увек мислио да је Москва управо Запад. Моје знање историје ме уверава да сам у праву. Овде смо на Западу и проблеми градске архитектуре који постоје у Москви исти су као и у Њујорку.
Постоји и овакво мишљење: у Москви је мал те не најједноставније градити, зато што је особеност архитектонског контекста града еклекти,а бескрајни слојеви у којима се све са свим слаже. Тако сматра московски архитекта Николај Лизлов:
- Московски контекст је врло еластична ствар и врло јака. Москва издржава огромни број интерполација и све може да их превари. Московски контекст је као велики желудац: адаптира практично све.
Олга Бугрова,
