Америчко замазивање очију србској јавности
Американци су од 2001. године донирали Србији 844 милиона долара. Само материјална штета од америчког бомбардовања износи 120 милијарди долара. Ако наставе овим темпом требаће им још 1.420 година да плате оно што су дивљачки уништили.
Америчка државна агенција за међународни развој Ју-Ес-Ејд (УСАид) одлучила је да ове године пет србских невладиних организација донира са нешто више од милион долара бесповратних средстава. Овога пута су Американци, како кажу, желели да успоставе ближу сарадњу и стекну веће поверење међу србским невладиним организацијама, па су почели да их финансирају директно, без посредника, са циљем да ојачају њихове капацитете и ефикасније коришћење бесповратних средстава.
Сузан Фриц, директорка поменуте америчке мисије у Србији је нагласила да ће овако успоставити ближу сарадњу с „провереним партнерима“ који су већ доказали да имају капацитет да управљају средствима која су им додељена.
Амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби је на ово додао да овакав директан начин финансирања организација цивилног друштва, али и србских државних институција од стране Ју-Ес-Ејда представља знак успостављања „снажнијих веза између Србије и САД“, и подвукао да је јачање капацитета невладиних организација у Србији веома важно за читаву државу на њеном путу приближавања Европској унији.
Скоро 250 хиљада долара добила је НВО Грађанске иницијативе за унапређење младих и смањењу њихове маргинализације у јужној и југозападној Србији ( географски – југозападна Србија би било Косово ).
Организација Достигнућа младих Србије је добила 260 хиљада долара за подршку програмима предузетничког образовања у школама, Медијска коалиција скоро 250 хиљада долара за рад на јачању и подршци демократизације друштва у Србији промовисањем медијске писмености и независног и одговорног новинарства, 235 хиљада долара додељено је фондацији Траг за унапређења пружања социјалних услуга. На крају, Регионалној развојној агенцији Санџака донирано је 65.000 долара за унапређење квалитета млечних производа Пештерске висоравни.
Ју-Ес-Ејд је у јуну ове године потписао и први споразум о директном финансирању са Владом Србије, што је означило почетак двогодишњег Пројекта за развој приватног сектора са Националном агенцијом за регионални развој.
И све би ово било лепо и како рече господин Кирби „у циљу снажнијих веза САД и Србије“ да није болног и горког сећања на пре скоро 15 година разорену српску земљу и њену инфраструктуру коју су дивљачки уништили баш послодавци господина Кирбија у 78 дана непрекидног бомбардовања Србије.
Снаге НАТО-а предвођене Американцима су дејствовале пројектилима на 986 цивилних објеката, од чега је 119 потпуно уништено, а 867 тешко оштећено. На 113 локација бачено је 50.000 пројектила с осиромашеним уранијумом, а 57 објеката је гађано са забрањеним касетним бомбама. Ови подмукли напади су су изведени на градска подручја на која је избачено 156 контејнера са 37.440 касетних бомби. Укупна материјална ратна штета је тада процењена на 120 милијарди долара, од чега је само војска, изузимајући војну инфраструктуру на Косову и Метохији, претрпела штету од девет милијарди долара.
Тадашња Југославија је поднела Међународном суду правде у Хагу тужбу против осам земаља-чланица НАТО-а, али се овај суд 2004.године прогласио ненадлежним, због тога што у време подношења тужбе СРЈ није била чланица УН-а. У међувремену је нестала и Савезна комисија за утврђивање ратне штете, и тај посао је пренет на новонастале републике Србију и Црну Гору, које су прећутно од надокнаде штете одустале, због додворавања Вашингтону и Бриселу врхова власти у Београду и Подгорици.
Американци су са своје стране одмах оспорили надлежност Међународног суда правде у Хагу, тиме што нису прихватили Конвенцију против геноцида, и нису дали изјаву којом дозвољавају том суду да решава њихове спорове са другим државама. Када је у питању овај Хашки суд, Американци су се осамдесетих година ту жестоко опекли, када је било пресуђено да исплате штету нанету Никарагви, од чега се званични Вашингтон касније одбранио насилном променом режима у Манагви.
У Србији није било потребе мењати режиме, јер су сви досадашњи, са изузетком Војислава Коштунице, испуњавали оно што им је поручивао Вашингтон, па је тако и захтев за наплату ратне штете завршио у нечијој фиоци.
Са друге стране Удружење лица оштећених у НАТО бомбардовању, и даље жели да оствари обештећење за две и по хиљаде приватних физичких и правних лица од којих је добило овлашћења о заступању пред судовима у земљи и иностранству.
Процеси иду споро, али добра страна је што и поред чињенице да грађански деликти застаревају у року од три године, то не важи за штету коју су Србији нанели амерички бомбардери. Американци су тада дејствовали без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, чиме је учињен акт повреде међународног права, а такви акти не застаревају.
На срећу, и памћење Србију још добро служи на пре 15 година разорене градове и села, које тешко може да ставе под ружичасте наочаре господин Кирби и госпођа Фриц. Њих двоје са поносом недавно рекоше да је њихова земља највећи донатор Србији са укупним износом донација америчке владе од 843 милиона долара за период 2001- 2012. године. Ипак, математика им у овоме не беше добра савезница. Само материјална штета од америчких бомби у Србији је процењена на преко 120 милијарди долара, тако да ових њихових 844 милиона представљају свега један сточетрдесет и други део ( 1/142) онога што су нам разорили. Па, ако су мислили да наставе овим темпом, требаће им укупно још 1.420 година да плате оно што су дивљачки уништили. А то им и није баш за неко поносно истицање.
Игор Гојковић,
