Сиријске лекције за цео свет
Лекције грађанског рата који у Сирији траје већ трећу годину су вишеструке, тичу се најразличитијих области – социјалне, међунарицоналне, међурелигиозне, економске, и last but not least – војне.
Прогнозирана одрживост
Више пута се постављало питање зашто се није распала сиријска војска. Од самог почетка рата многи стручњаци су предвиђали да ће се убрзо распасти имајући у виду њен етнички и религиозни састав. Сунитска већина становништва која даје значајан део војника давала је могућност за претпоставке о масовном преласку војних јединица на страну опозиције још док се овај појам у Сирији није асоцирао с тероризмом и убијањем мирног становништва. Међутим, војска је у целини као организам остала способна за управљање и деловање – чак и ако је борбена способност појединих њених делова различита.
Одговор на ово питање које сам у Сирији постављао различитим саговорницима сводио се на једно: све могуће варијанте догађаја у овом случају су за сиријске војнике и друштво биле горе од система који су саградила двојица Асада:
- Имамо прилично строгу владавину, али Асад зна где су границе и да је људима потребан простор „за себе“, за зараду, за живот. Његови опоненти су у овом смислу много гори. Убијајући хришћане, па чак и муслимане који се не слажу с њима они већ сад показују – видите шта ћемо учинити у целој земљи кад дођемо на власт. Исправна је само једна тачка гледишта – наша.
Кроз прозор се види Дамаск – Димашк-Еш-Шам, један од најстаријих градова на планети, срце Леванта. Дамаск се очигледно не уклапа у каноне „чистог ислама“ рођеног у аравијским пустињама, а управо он и највећи градови одређују расположење у Сирији. То се лако може објаснити ако се сетимо историје земље: Сирија је вечна раскрсница путева, радионица, пијаца и лука од времена древних Феничана, чијим наследницима се сматрају Сиријци, па све до наших дана. По овоме се земља веома разликује од Ирана у којем је исламска револуција својевремено била могућа зато што се вестернизовани Техеран превише одвојио од традиционалне провинције и није имао тежину коју у Сирији имају Дамаск и Алепо.
Алепо је економска престоница Сирије и град се данас плански уништава, између осталог, и због овог разлога. Банде не могу да освоје град, али су учиниле све како би уништиле индустрију по ободу града и у предграђима. Притом се велика количина опреме извози у Турску с чије територије делују незаконите наоружане формације. Пословна активност се у многоме преместила у Дамаск где је отворено мноштво нових ситних и средњих предузећа, тим пре што се у овој области влада сад придржава још либералнијих ставова: у условима економске пропасти људе не треба спречавати да се самостално прехране.
Културни код
Већинска религија у Сирији је ислам, али као што је већ речено, она се не може назвати муслиманском земљом. У древној џамији Омајада у којој ће се по предању одиграти други Христов долазак, чувају се мошти Јована Крститеља. И хришћански ходочасници – православци и католици – код маузолеја с моштима, недалеко од минбара – катедре имама – никога не чуде. На вратима се у старом Дамаску могу видети и крст, и полумесец, и Давидов штит – у граду постоји јеврејска заједница, а на понеким местима с даске гледа изрезбарена богиња Иштар. Вера је у Дамаску, као и у сваком древном граду, лична ствар и поштовање сопствених традиција дуго времена никоме није сметало. Храмови Дамаска, Хомса, Алепа, Тартуса, Малуле и других градова с великим процентом хришћанског становништва традиционално су окупљали своје парохијане на молитву док „они“ – тако се у Сирији уопштено називају ревнитељи чистог ислама, с великим брадама чудног облика – нису одлучили да овакво стање ствари противречи њиховој представи о томе како треба да буде.
На храмове пуцају из минобацача, гранатирају их, једноставно скрнаве и притом не заборављају да за све ове грехове оптужују војску. Генерал сиријске војске који руководи још једном у низу операција у рејону Малуле тврди да борбену авијацију користи само за наношење удара комуникацијама бандита и њиховим позицијама удаљеним од града.
Стари град Малула је веома слаб, примена борбене авијације ће га у потпуности уништити, а тамо су као прво, становници, а као друго има много културних споменика. Не можемо то себи да дозволимо.
Терористи, напротив, пуцају и по муслиманским светињама – по истој овој џамији Омајада. Још једна пуцњава је однела животе четворице људи и у њој је рањено још две десетине и то 29. октобра, у петак, дан који муслимани сматрају светим. Мина је ударила у калдрму код самог зида џамије.
Бандити међу којима има много страних најамника уз подршку одређеног дела омладине која се није пронашла у животу плански уништавају „тачке силе“ – места која чувају историјско сећање земље, информације о могућим другачијим путевима и другим културама. То је појава истог реда као и минирање камених Буда Бамијана у Авганистану. Интернационалном „чистом исламу“ није потребна древна национална култура – ни у Авганистану, ни у Сирији, нити било где другде.
Илија Крамник,
