Преко Златног витеза у Црну Гору

11-12-2013 12:45:01 | | Глас Русије, фото: zolotoyvityaz.ru/ vostok.rs |


У једној од наших емисија говорили смо о награђивању србског песника Ранка Радовића златном дипломом на књижевном форуму Златни витез у Москви. Испоставило се да је том догађају претходио чланак у руском издању Роман-журнал о књижевним вечерима у Србији. Аутор чланка је руска позоришна и филмска глумица која ради у чувеном позоришту на Таганки, Полина Нечитајло. Према речима глумице, њена путовања у балканске земље започела су пре 8 година.

Заједно са својом мајком, Људмилом Маљцевом, оне су биле позване да наступе на једном од концерата у Кампу Витезова у Русији. Веселин Конатар који је био на челу црногорске делегације тада их је позвао у своју земљу.

- Чим спустиш ногу из авиона, не видиш још ни град, ни људе, само удахнеш ваздух и схватиш да је то посебна земља. Ова земља надахњује на ставаралаштво. Уз то, мој отац, Дмитриј Нечитајло, сликар је. Он је тамо такође добио нови подстицај за рад. Његова платна су била представљена на изложби Црна Гора у сликама руских уметника у Москви. Мајка и ја због своје професије имамо посла са језиком. И приметила сам да у Црној Гори мада су речи сличне, оне тамо стичу неки нови смисао, оживљавају. Шта више, мени као глумици позоришта на Таганки чија стваралачка каријера је започела представом посвећеном Владимиру Висоцком, ова земља је постала још ближа, зато што је Висоцки за време снимања филма Једини пут у копродукцији написао црногорски циклус песама. А прошле године мајку и мене позвали су на књижевни фестивал у град Сивац, где се на отвореном окупило мноштво песника из читаве Србије и других земаља света. То су заиста најбоља савремена имена: Матија Бећковић, Ранко Радовић. Када сам отворила њихове књиге, видела сам нешто живо, право. Разоткрила ми се сликовитост србског језика. И по повратку кући нисам могла да о томе не напишем. Мој чланак је изашао у нашем листу Роман-журнал. И испоствило се да су га прочитали скоро сви чланови жирија књижевног Златног Витеза. И ове године у Москву су позвали и наградили србског песника Ранка Радовића. Мени је то било посебно драго, зато што сам прошле године сама била добитник награде на књижевном Витезу, где су ме наградили управо за тај чланак.

Ако се за Полину Нечитајло путовање у Црну Гору и Србију претворило у чланак у књижевном часопису, какве утиске су ове балканске земље оставиле на њену мајку, глумицу Људмилу Маљцеву, која је између осталог и културолог-истраживач и дипломатац Сорбоне.

- Ми смо због своје делатности обишле многе земље Европе и Азије, али Црна Гора је за нас откриће. Они су рекло би се европљани, али са друге стране сачували су своје обичаје. И затим ми смо са Полином од козака, тамо нас је потресла сличност наших менаталитета. На пример, жена Веселина Конатара, одличан психијатар, магистар, стално је на симпозијумима, али код куће је све једно домаћица. Како она за себе каже: можеш да имаш и 5 диплома, али код куће све мораш да радиш сама. И прво гостима на сто стављају со и погачу. Мене је то подсетило на моју баку на Дону, која је такође прво стављала на сто хлеб. И приче наших народа су сличне. Ми смо се пеле на планину у старој престоници Река Црнојевића и видели да су на врху до данас сачуване сигналне ватре, заштита од напада Турака. Тачно као што су код козака биле бакље. То је посебан менталитет, када живиш на граници, када треба да се браниш. Између осталог лингвисти говоре о томе да се управо на граници чува чистота језика и обичаја. То је јасно: у екстремним ситуацијама постоји јасан став о томе да треба чувати своје корене.

Вероватно управо зато им је близак и фестивал Златни Витез, међу чијим вредностима су заштита историје и традиције. У студију Гласа Русије био је извештач Григориј Соколов.

Григориј Соколов,