Оландов принцип
Председник Франсоа Оланд неће доћи на Олимпијске игре у Сочију, вероватно зато што Француска не може да испуни главни олимпијски принцип – прекид свих ратова у време Игара.
Повукавши свој контигент из Авганистана, Француска постепено пребацује своје трупе на много заниљивији за њу континент – у Африку. У првом полугодишту ове године Париз је извео војну операцију у Малију, а у децембру је започео нову – у Централноафричкој републици (ЦАР). Подржавајући формирање „афричког НАТО-а“ – војног савеза афричких држава, који треба да угаси овде редовне оружане конфликте, он природно тежи да потврди себи место координатора тог савеза у земљама бивше Француске Африке. Афрички миротворци до данас нису довољно припремљени, обучени и опремљени. Логично је да се озбиљни конфликти у бившим француским колонијама за сада не могу решити без Француза.
Ипак, ако су још почетком лета резултати операције у Малију изгледали охрабрујуће, до краја године се испоставило да главни проблем није решен. У току војне операције француска страна се на све начине трудила да не допусти сукобе малијске армије са сепаратистима Туарезима. У време бојевих дејстава против исламиста они су изјавили да су неутрални и спремни за преговоре са новом владом земље. Али на крају старо непријатељство није дало шансу компромису.
Крајем новембра сепаратистичка групација Национални покрет за ослобођење Азавада ( MNLA ) изјавила је да прекида петомесечни споразум о прекиду ватре са владом Малија. Како је истакао потпредседник MNLA, свуда где видимо армију, ми ћемо је нападати. То ће се дешавати аутоматски. Упозорења су завршена. Француски војници са своје стране спремни су да посматрају развој ситауције. Пасиван прилаз решавању застарелог етничког конфликта уочи избора у земљи изгледа није дао резултате.
Роб Принс из Денверског унизверзитеа оцењује ситуацију овако: Једна је ствар уз помоћ француске армије истиснути исламисте из великог дела сверног Малија и сасвим друга приступити решавању већих проблема: крајње беде, међуетничке напетости, репресија, корупције, слабих институција државности и недостакака инфрастуктуре. Сви ови проблеми одавно већ прате ову афричку земљу. Неспособност да буду решени и на крају само привремено примирје, док социјална криза поново не подигне гласу.
Сасвим је јасно да корен зла лежи много дубље од религиозних и етничких размирница. Практично идентична ситуација је настала и у Централноаричког републици. Мало боље је стање ствари код суседа у Чаду, Конгу и Судану. Да ли ће међународној заједници поћи за руком да помогне стотинама хиљада људи који стоје на прагу хуманитарне катастрофе, не зна се. Средства која су УН сакупиле за хуманитарну помоћ ових земаљама за сада су потпуно недовољна. Тако да очајни и озлојеђени људи очигледно још дуго ће тражити узорк своји невоља у суседима по етничком и религиозном признаку.
За сада је Француска преузела на себе само задатке осигурања безбедности кључних структура ових земаља. у Малију су поново почели да пуцају, у ЦАР још нису завршили. Уз то од Француске ће бити потребна нова, и за сада врло ризична улагања у разорену економију. Али чак уз реализацију најоптимистичнијег сценарија, добијање дивиденти од нове поделе Африке ствар је врло далеке будућности. За сад Париз очекују само трошкови и главобоља од афричких проблема.
Вадим Феросвич,
