Козаци и Срби: од епохе јунака до наших дана
Тако се десило да руски козаци и Срби добро схватају једни друге. Можда још од како је Петар Толстој, сарадник Петра Првог кога је цар послао у Венецију да учи бродоградњу, приметио да православни Срби-јунаци живе попут донских козака. Много је везивало козаке и Србе у 20. веку, сарађују они и данас.
О томе је извештач Гласа Русије говорио са врховним атаманом Савеза козачке војске Русије и страних земаља, послаником Државне думе РФ Виктором Водолацким:
- Често сам боравио у Србији, зато што организација на чијем сам челу посебну пажњу поклања државама везаним за излазак козака из Совјетске Русије 19. и 20. године 20. века. Многи кубански и донски козаци тада су нашли уточиште, између осталог и на територији савремене Србије. Тамо су нашли кадетске корпусе, тамо је много козачких гробова, па и у венама неких данашњих Срба тече козачка крв. У Србији постоји наше представништво, које предводи активни учесник руско-србских односа, лидер србских соколова Јевђа Јевђевић.
Господин Јевђевић је постао први козачки атаман у Србији. У другим словенским земљама такође постоје?
- Козачка организација постоји у Бугарској, Чешкој, Пољској. Нажалост, судбина козака је врло трагична: разбацани су по целом свету. Наш задатак је да окупимо њихове потомке, између осталог оне који су сада на високим државним дужностима: на пример заменик министра културе Бугарске је донска козакиња. Осим тога, мноштво објеката историјског наслеђа налази се на територији Европе, и треба тежити томе да све што је одвезено из Русије 20-их година прошлог века буде враћено у домовину. Како бисмо памтили подвиге предака и били свесни да у савременом свету нема места за геноцид, унитшавање људи, између осталог по принципу верног служења отаџбини и православне вере.
Да ли у Србији има потомака козака који још нису изгубили везу са прошлошћу?
- Људи са активним животним ставом који су удахнули козачки дух са мајчиним млеком нису изгубили. Они редовно долазе на наше светске конгресе, где људи разговарају, обнављају рођачке везе раскинуте деценијама. Наш задатак је да тешње комуницирамо са потомцима козака, између осталог преко њих да говоримо о оној политици коју води наша држава. То се тиче односа са сународницима, политике добросуседства која нема ништа заједничко са неким тамо империјским амбицијама. Бавимо се народном дипломатијом врло потребном нашој земљи.
Како се сада развијају односи са Србијом, да ли постоје неки занимљиви пројекти?
- У Србији планирамо да поставимо крстове на козачка гробља. Осим тога, договарали смо се да донски атамани који данас руководе козачким окрузима и истовремено су шефови општинских организација, склапају са србским регионима споразуме о економској и културној размени, тачније да стварају братске везе.
Буквално неколико месеци пре једностраног проглашења независности јужне српске покрајине у интервјуу сте говорили о томе да Косово није никакав посебан случај као што сматра Запад. Прошло је 5 година, шта мислите о ситуацији данас?
Све је елементарно. Уз подршку НАТО-а и комесаре ЕУ врши се геноцид србског народа на северним територијама Косова. Њима једноставно не дају право на самоопредељење, тачније могућност формирања макар аутономије од општина где они чине већину, када већ руководство Србије трчи главом без обзира у ЕУ, заборављајући на свој народ. Много се данас дешава по једном истом сценарију чији је задатак изградња једнополарног света.
Како руски козаци могу да помогну косовским Србима?
- Данас Срби у Косовској Митровици и у другим градовима треба да схвате: без обзира на то што се данас налазе на територији коју су многи признали за независну, на територији Русије постоје региони који желе да граде са њима пријатељске односе, да успостављају везе. Ми данас не морамо да дајемо ситауцију у руке оним снагама зла које желе да избришу Србе са Косова. Постоје људи који су спремни да допутују у Митровицу у делегацији и да покажу да ми Србе не остављамо, без обзира на сложену политичку ситуацију.
Викторе Петровичу, на крају честитајте нашим слушаоцима и читаоцима новогодиње празнике.
- Са задовољством честитам свој словенској браћи 2014. годину! Желим мира, добра, желим да осете раме свог великог словенског пријатеља. 2014. година је у знаку Коња, а то је симбол, између осталог за козаке. Брз коњ мора да нас изнесе из смутног времена у светлу будућност, што желим свим нашим пријатељима на Балкану.
Тимур Блохин,
КАТЕГОРИЈЕ
