БиХ у децембру 1995 - НАТО и „помоћници“ Алије Изетбеговића
Године 1995. судбина будуће Европе се решавала у Босни и Херцеговини. Иако је међународна заједница имала храбрости да призна свој босански неуспех, УН су учиниле много да се "етнички сукоб" на Балкану опет не понови, али у децембру 1995, све је то остало у прошлости.
Дејтонски споразум је предао "управљање" босанском кризом НАТО генералима. Тада, никоме није било до полу мера, симпатија и антипатија. 60.000 добро наоружаних и обучених војника стигло је у регион, без икакве мисионарске визије. Они су имали конкретне циљеве - распуштање и разоружавање зараћених страна, поштовање гаранција за повратак избеглица и поштовање људских права и тако даље. Задатак је тежак, али главно је да се ситуација искористи у своју корист. Зато, 4 милијарде долара (колико је коштала операција НАТО-а у Босни и Херцеговини у 1996) није смело бити бачено у ветар. Многи аналитичари су сматрали да је Клинтон, окупивши у Дејтону Фрању Туђмана, Алију Изетбеговића и Слободана Милошевића, урадио најважније - обезбедио присуство САД на Балкану за дуги низ година. Мировни споразум од 130 страница је имао много предности, али и много недостатака.
Један од њих - људи су у кратком временском року требали да се одреде по питању држављанства. Рат је снажно променио етнички састав БиХ. Велики део од скоро 2 милиона избеглица није журио да се врати кући. Сви су маштали, оправдано или не, да се прикаче за просперитетни Запад. Већи део Босне је био етнички очишћена. Муслимани из различитих република бивше Југославије су последњих месеци рата покушали да се преселе у Сарајево и његову околину, ближе својој браћи по вери.
Сви су требали да добију босанско држављанство. Дејтонско правило је гласило: „Да би постао власник пасоша Босне, потребно је имати потврду лекара да кандидат нема туберкулозу и сиду." Затим је локална полиција имала интервју са сваким кандидатом за ново држављанство, покушавајући да дозна зашто је тај одлучио да се пресели баш ту.
Србских празних станова у Сарајеву и околини је било више него довољно, тако да кућиште није представљало проблем за новопристигле муслимане. Главна ствар је била, не само бити здрав, већ имати и образовање. Са послом је било тешко, али је у будућности Босни могло затребати квалификовано особље. Ако немаш своје, зашто не искористити те који су ти, буквално, на дохват руку. За други део странаца, углавном оних који су дошли током рата да се боре за своју веру, такође је био проблем са новим држављанством. Део муџахедина је и иначе остао у Босни, оженио се локалним девојкама и променио своја документа. За њих, сва врата су била отворена у муслиманској Босни. Ти натурализовани Босанци су били спремни да, без икаквих проблема, предају своја "борбена искуства" свим заинтересованим. И Американци им нису могли наћи ману – званично, муџахедина у БиХ није било, иако их је, у ствари, било да десетине хиљада. Тако су била решена два проблема одједном - повећање муслиманског становништва у Босни и добијање прекаљених, у многим локалним ратовима, бораца, спремних да у сваком тренутку притекну у помоћ ономе ко им пружи кров над главом. Алија Изетбеговић је знао да је ослањање на САД добра ствар, али не и вечна. Зато је било добро имати своју резерву при руци, људе дубоко посвећене исламу.
(Наставиће се)
Константин Качалин,
