Шта значе људска права за БиХ?
Озбиљни политчки скандал је сазрео у Босни и Херцеговини. Тужилаштво земље је започело истрагу о неиспуњавању одлуке Европског суда за људска права у Стразбуру поводом таковзаног случаја Сејдић-Финци. Да подсетимо: још 2009. године представници ромске и јеврејске општине БиХ Дерво Сејдић и Јакоб Финци су добили у Европском суду за људска права случај против Босне и Херцеговине, чији закони не довзољавају националним мањинама да буду биране у Президијум земље.
Према Дејтонском споразуму из 1995. године на то имају право само три конститутивна народа – Срби, Хрвати и муслимани.
Ситуацију коментарише политиколог из Републике Српске Владе Симовић.
- У БиХ се пресуда често користи од стране политичке елите, пре свега код бошњака, како би се покушала променити у Дејтону Уставна структура. 1995. године, када је створен Дејтон, он је био створен по мери три народа који су били конститивни народи, то су Срби, Хрвати и муслимани, који су у том тренутку били у рату. И све што је рађено као део решења, рађено је управо како би задовољио интересе три народа. Тада се није водило рачуна о томе да би требало да буду неки од националних мањина у институцијама у Председништву. У принципу ми данас имамо проблеме који су фактички настали 1995. године. Парадоксално је да су између осталог и чланови делегације ЕУ учествовали у крејирању Дејтонског мировног споразума и решења која су управо дискриминисала мањине. А данас БиХ терају да промене нешто што је заиста ЕУ потписала 1995. године. Међутим проблем је у томе да у држави која је подељена и која је постконфликтна јако је тешко доћи до некаквог решења које је у принципу омогућило консензус и мањина, и ова три конституивна народа.
А сада да чујемо мишљење доктора историје, руководиоца Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН Јелене Гускове.
- Ако се већ тужилаштво позабавило тим питањем, то је добро. То ће помоћи да се крене ка томе да се унесу промене непосредно у закон о чланству у Президијуму, пошто су тамо предвиђена места само за три конститутивна народа. То значи променити закон и Устав. Зашто се све толико отегло? Многи, између осталог Хрвати и муслимани, сматрају да измене могу да поткопају стабилност БиХ. Тако да одлука треба да буде донета уз подршку ЕУ и уз учешће правника. Европски суд је донео сличну одлуку позивајући се на Конвенцију о заштити права и слобода. Али он није рекао како треба да се реши ово питање у оквиру БиХ. То једноставно није у његовој надлежности. Очигледно је да о изменама треба да се дотоворе три конститутивна народа земље. Али мени се чини да не треба да буде речи о Президијуму БиХ. Тамо не морају да буду представљени други народи. На пример, из Републике Српске у Президијум БиХ може да се бира сваки становник, независно од националности. Тачније, он не мора да буде Србин. До тачно таквог закључка треба да дођу и две друге стране – хрватска и муслиманска. И мени се чини да нам став Републике Српске пружа могућност решавања овог питања: говорити не о националности човека, већ о томе из ког дела БиХ се он кандидује.
Колио брзо ће то поћи за руком хрватској и муслиманској страни, не зна се. Ипак, по мишљењу Јелене Гускове, ако земљу ударају по новчанику, то треба да их подстакне на брже доношење одлуке.
Григориј Соколов,
