Налазите се на страници > Почетна > Спорт > Укратко о Олимпијади

Укратко о Олимпијади

29-12-2013 11:52:06 | | Глас Русије, фото: РИА Новости/ vostok.rs |


1. Олимпијска ватра путује дуж Волге

Штафета олимпијске ватре је почела путовање западним делом Русије. Прешавши симболичку границу између Европе и Азије на Јужном Уралу, увече 23. децембра је симбол Олимпијаде стигао у Сизран, трећи по величини град Самарске области. Сутрадан су буктињу свечано носили његовим централним улицама код Сизранског кремља – јединог на територији те области, који је био саграђен према наредби императора Петра Великог у 17. веку, а који је ударио темељ савременог града. Затим се ватра упутила у руску престоницу индустрије аутомобила – град Тољати, где су месни тркачи возили ватру мотоциклом. 25. децембра је ватра стигла у Самару. Њу су дочекали на кеју Волге, најдужем у Европи, после тога су је клизачи носили поред свих знаменитости града. Једна од њих је железничка станица, највиша на континенту. Заједно са шиљком њена висина износи 110 метара. Буктиња је обишла трг Кујбишева, где се налази Дом културе, где је била први пут изведена чувена седма Лењинградска симфонија Дмитрија Шостаковича. Велики композитор је живео у Самари у евакуацији у време Великог Отаџбинског рата. 26. децембра је штафету олимпијске ватре прихватио Уљановск, познат као родни град вође пролетаријата Владимира Лењина. Тај је град добио свој назив 1924. године у част правог презимена тог револуционара - Уљанов. У петак, 27. децембра, ватра је пренета у Чебоксаре, главни град Чувашке Републике. Она је обишла два најзначајнија за месне становнике места – Ваведенску саборну цркву и Тројицки мушки манастир. Обе зграде су саграђене у 16. веку за владавине Ивана Грозног. У манастиру се налази месна светиња – скулптурална икона Николаја Чудотворца, која је, према предању, стигла сама Волгом у Чебоксаре. Ту су икону поштовали и православци, и незнабошци. Многи су становници специјално долазили у манастир да би им судио Николај Угодник. Из Чебоксара је ватра кренула према Казању, где ће дочекати Нову годину.

2. Узрасни рекорди Олимпијаде

Оптимални узраст спортиста ради успешног наступа у такмичењима је од 18 до 30 година. То би рекао сваки тренер. Међутим, олимпијски историјат има више примера, који оповргавају то убеђење. Рецимо, спортисткиња из Јужне Кореје Јун-Ми Ким је учествовала у такмичењима у шорт-треку у Олимпијади-84, када је имала свега 13 година. Најмлађи олимпијски шампион је постао француски дечак Марсеј Депаје, који је имао 10 година. Има и супротних примера. Најстаријом шампионком се сматра совјетска скијашица Раиса Сметанина. Своју последњу медаљу је она добила на Играма у Албервилу неколико дана пре 40. рођендана. Најстарији спортиста је Швеђанин Оскар Свен. 1920. године је он добио сребрну медаљу, када је имао 72 године у пуцању на раздаљини 100 метара. Рекорд трајања наступа на Олимпијским играма износи 40 година. То су убедљиво доказала три спортиста. Дански мачевалац Иван Јозеф Мартин Осијер је наступао од 1908. све до 1948., Норвежанин Магнус Андреас Тулструп Клазен Коноу и Британац Дарвард Рендолф Ноулз учествовали су у регатама од 1948. до 1988. године.

3. Еволуција и револуција

Парно женско уметничко клизање је заборављени спорт. Међутим, у 19. веку, а чак и почетком 20. века је он био малтене једини начин да представнице лепшег пола дођу на такмичења. Женама није било дозвољено да клизе саме, сматрало се да је то веома опасно. Није било важно ко је партнер, главно је да би на лед изашло две спортисткиње, које би осигурале једна другу од падова. Револуцију у уметничком клизању је извршила Енглескиња Маџ Сајерс. Она је изборила допунску квалификацију на светском шампионату 1901. године, када је неколико пута представила судијама свој беспрекоран програм. Њима ништа друго није преостало да јој дозволе учешће у такмичењима, где се она борила против мушкараца. 1906. године на иницијативу исте Сајерсове први пут су била одржана такмичења жена, које су наступале саме. После тога је парно женско клизање нестало у програму светских шампионата, али су неке земље и даље организовале националне турнире у том спорту. Највећи успех су имале 1949. године приликом шампионата у ДДР-у Јута Милер и Ирен Залцман. После тога су оне почеле да наступају у олимпијским дисциплинама, а затим постале тренери – једни од најбољих у немачком уметничком клизању.