Балканске геј-параде – забава или политика?
Да разговарамо на веселе теме. О карневалу. Тачније о карневалима хомосексуалаца или о геј-парадама. С једне стране тема је весела: шетају по градовима света преобучени млади људи и радосне девојке које се грле. Шта ту има страшно? Али са друге стране у тој акцији под међународном контролом много је политике.
Одржавање геј-парада је постало такозвани испит демократије који треба да прођу све земље, али посебно источноевропске. При томе, владе треба не само да дозволе одржавање тих парада, већ и да учествују у њима, доказујући своју верност демократским идеалима, ЕУ, одустајући од „застарелих погледа“ на развој друштва и односа унутар њега. Постепено (не)одржавање геј-парада постало је строго политичко питање, што се посебно јасно види на примеру балканских држава: ако желиш да ступиш у ЕУ организуј у својој земљи геј-параду, учини тај празник годишњим, створи за њега специјалне услове, организуј систем безбедности, огради од оних који не схватају смисао пропаганде љубави између особа истог пола. Чак постоји Међународни дан против хомофобије.
Покрет хомосексуалаца је рођен у Европи отприлике пре 30 година, када је хомосексуалност престала да се сматра нечим срамним. У Берлину геј-параде су постале уобичајена ствар: било их је већ више од 30. Сада у многим земљама Централне Европе постоје врло утицајни геј-кругови, у њима отворено учествују угледни политичари. Ова тенденција сваке године јача, али у 76 земаља хомосексуални односи се још увек кажњавају законом.
Земље бивше Југославије ради ступања у ЕУ спремне су на доста ствари. Али то су земље младе демократије, њихова култура се заснива на традиционалним вредностима. Како су у њима протицале геј-параде?
Од земаља бивше Југославије сматра се да Словенија највише одговара европским стандардима. Хомосексуалност је била легализована у Словенији још 1977. године. У Љубљани се налази највећа хомосексуална заједница у Словенији. Хомосексуални парови од 2006. године могу да региструју своје односе, али не могу да усвајају децу. Геј-параде су овде постала уобичајена ствар. 2013. године геј-параду у Љубљани је предводио председник Словеније Борут Пахор. Тема параде је била: слобода и солидарност – такође хомосексуални пар. Словенија је једна од првих балканских земаља која испољава благонаклоност према сексуалним мањинама: за њих се отварају кафићи и клубови, сауне, постоји своја плажа, одржава се филмски фестивал.
У Хрватској одржавање парада је такође постало редовно и има историју још од 2001. године. Управо тада је Хрватска започела процес придруживања ЕУ. Геј-параде у Хрватској подржава влада, председник, политичке странке. Град се на дан параде украшава разнобојним балонима и заставама у боји дуге – симболом хомосексуалаца. На све стране плакати: Кад порастем бићу хомосексуалац, Лезбијанство је радост. Обично Хрвати су мирно гледали демонстрације ЛГБТ. Али 2011. године, када су одлучили да се парада одржи у Сплиту, грађани су изразили протест и блокирали кретање колоне, против неколико десетина хомосексуалаца стало је 8000 противника секс-мањина, у сукобима са полицијом било је пострадалих. У европским структурама истог тренутка је осуђено насиље и изјављено да хрватска кош треба да поднесе низ доказа да је спремна за придруживање. У Загребу на геј-паради недељу дана после сплитске биле су предузете невиђене мере безбедности. МУП Хрватске је изјавио да ће сваки напад на учеснике геј-параде разматрати као напад на основу мржње. Посматрачи су указивали да хрватске власти које су завршавале преговоре о ступању у ЕУ, уложиле су све напоре како би избегле нове сукобе и критике на свој рачун. 2012. године геј-парада у Сплиту је поновљена. Како би се дало поворци на значају, пет чланова министарског кабинета лично је пратило ток манифестације. У јуну 2013. године број учесника је био највећи: парада у Загребу је окупила већ 15 хиљада учесника. Таква масовност се објашњава просто: 1. јула Хрватска је требало да постане пуноправни члан ЕУ. И таква масовна акција је доказ верности идеалима ЕУ.
Македонија је дуго издржавала без параде. И то је врло снажно утицало на њен рајтинг у ЕУ. 2012. године међу хомосексуалцима Македонија је имала рејтинг -2 на скали од 17 до -7. То је значило да се земља одликује грубим кршењима људских права и дискриминацијом хомосексуалаца. 2012. године Македонска организација за заштиту права хомосексуалаца је објавила да ће прва парада у Скопљу бити одржана наредне године. У јуну 2013. године Скопље је одлучило да организује Недељу поноса, где је било планирано да се прикажу филмови о сексуалним мањинама и да се воде разговори о људским правима. Али 22. јуна, на дан почетка акције, Центар ЛГБТ у Скопљу напали су учесници антигеј-покрета, бацајући на Центар боце, каменице и цигле. После тога ни о каквим парадама у Македонији се за сада не говори.
Босна и Херцеговина као и Република Србска такође још није организовала параду, мада је тежњу у ЕУ већ изјавила. 2008. године у Сарајеву је направљен покушај да се организје Геј-фестивал, са скромним садржајем: изложба, концерти, округли столови. Али већ на отварању фестивала учеснике су претукли, како су писали, навијачи и вахабити пред очима полиције. После тога парада је заборављена, мада тема положаја сексуалних мањина на сарајевској телевизији и радију разматра се. У Републици Србској ова тема се не сматра актуалном.
У православној Србији пропаганда хомосексуалности је започела одмах после свргавања Слободана Милошевића са власти 2000. године, али десет година чак демократске власти нису се одлучивале на одржавање геј-параде. Прва и последња Парада поноса је одржана 2010. године. Земља је ту манифестацију дочекала на нож. Окупило се око 1000 учесника параде, дошли су заштитници сексуалних мањина из читаве Европе, присуствовали су представници ЕУ, ОЕБС-а. На паради су били многи србски политичари, акцију је подржала амбасада САД. Тада су противници геј-параде, названи у полицији хулиганима, пратили параду и нимало мирно сукобљавали се са полицијом. У медијима је извештавано: паљени су контејнери за смеће, преврнут аутобус, бацани су Молотовљеви коктели, разбијена су стакла, летеле су каменице у просторије Демократске странке и Социјалистичке партије Србије. Озбиљно је протествовала црква: молитве у храмовима, литије, породичне поворке. Отпор земље је подсећао на велики бунт. Полиција је ухапсила више од сто људи, а учеснике параде развозила кућама у полицијским возилима. Србски, чак прозападни медији, оценили су параду као тешку ћушку традиционалној, породичној и православној Светосавској Србији, јер хапшени су само грађани који су негодовали због дешавања, а групица хомосесуалаца је имала заштиту. Жестина сукоба са полицијом је уродила плодом: 2011. и 2012. параде нису одржане.
Али активност ЛГБТ заједнице у Србији није замрла. Њени активисти инсистирају да се „култура“ хомосексуалности учи у школама, широко да се пропагира у читавом друштву. Како пише Владимир Димитријевић, министар кулутре Бранислав Лечић (2001-2004) и Воја Брајовић (2007-2008) издвајали су новац за подршку сајта ЛГБТ, али ниус пдоржавали програме за повећање наталитета у Србији. Зато 2011. године у Београду је била организована изложба Нацистички терор над хомосексуалцима 1933-45. Изложба је пропагирала подизање споменика жртвама Холокауста хомосексуалне оријентације, мада међу затвореницима београдских концентрационих логора хомосексуалци нису откривени. А хрвати су пронашли 160 гејева међу жртвама нацизма.
2013. геј-парада је требало да буде одржана 28. септембра. Учесници и полиција су се припремали озбиљно. Своје учешће најавили су чак неки чланови владе. Забрањивање параде било је изједначено са аутоголом. Европски парламент, Савет Европе, западне дипломате слале су Београду недвосмислене поруке са осудом хомофобије. Одржавање параде требало је да буде знак старања Србије са формира културу толеранције и разноликости. Пред Скупштином у знак подршке параде одржали су акцију активисти Иницијативе младих за људска права, постављен је плакат Чекамо вас на паради, свега 970 корака са нама. Србији је био дат јасан сигнал да неодржавање параде може да се одрази на темпо евроинтеграције.
Али влада Србије је забранила одржавање геј-параде. САД су изразиле своје огромно разочарање таквом одлуком. Одмах је одреаговао заменик председника делегације Европског парламента за Југоисточну Европу Јелко Кацион: Јуче поново корак уназад, када ће опет бити унапред? По његовим речима, делатност државе у области људских права, нарочито националних мањина, кључна је за пут у ЕУ. Влада се позвала на јавно мњење, које је у већини против параде, као и на прогнозиране нереде које би приредили противници параде.
У Црној Гори прва поворка хомосексуалаца је одржана у Будви тек у јулу 2013. године. То је и разумљиво: започели су преговори о ступању у ЕУ. Црна Гора спада у земље са патријархалном културом, друштвом које чува чак племенске обичаје. Последње анкетирање јавног мњења у Црној Гори показало је да две трећине њених становника сматра да су хомосексуалци болесни, 80% самтра да хомосексуалци треба да крију своје сексуално опредељење. Поворка у Будви је одржана без обзира на протесте локалних становника и политичких странака. У акцији је учествовало око 40 особа, многи су дошли из других земаља. Црногорци нису могли да остану равнодушни према овој појави, они су дочекали демонстранте прилично агресивно, бацали каменице на учеснике, боце, запаљиве предмете. 20 особа је повређено. Учесници параде евакуисани су из Будве морем. 20. октобра геј-парада је одржана у главном граду Црне Горе, Подгорици. Црква је строго осудила параду, назвавши је бешчинстовм. Влада је предузела невиђене мере безбедности, али сукоби нису могли да се избегну: 20 полицајаца је повређено, 60 демонстраната ухапшено. Али Европа је устима известиоца Европског парламента јелка Кацина похвалила црногорске власти: организовавши геј-параду Црна Гора се показала као велика земља и треба да буде награђена.
У свету јача кампања за либерализацију хомосексуалних бракова. У мају 2012. године Европски парламент је позвао земље ЕУ да нађу могућност за регистрацију хомосексуалних односа. У 11 држава света већ су дозвољени хомосексуални бракови. На Балакану палма првенства припада Словенији. Али и Хрватска на путу у ЕУ пожурила је да легализује питање хомосексуалних бракова. Влада је сматрала да хомосексулацима треба да ти иста права као и људима у браку. Ипак неочекивано у земљи се подигао талас протеста. Према анкетирању спроведеном 2011. године 47% хрватских ученика виших разреда сматрало је хомосексуалност болешћу. Више од 64% ученика се изјаснило за забрану јавних иступања хомосексуалаца. У јулу 2013. године католичка црква је сакупила 750 000 потписа (скоро петина становништва) под захтевом да се пропише забрана хомосексуалних бракова у Уставу. Референдум није могао да се избегне. На питање: Да ли сте за то да се у Устав Хрватске унесе став да је брак животни савез жене и мушкарца, две трећине изашлих на референдум 1. децембра 2013. подржало је ову иницијативу. Победивши, народ је поставио преграду склапању хомосексуалних бракова. Ипак то неће омести лидере земље да ако пожеле назову савез гејева или лезбејки не браком, већ животним партнерством.
Као што видимо, у словенским земљама бивше Југославије покрет ЛГБТ се развија на разне начине, али отпор том процесу се осећа у већини њих. Најактивније се понашају противници нетрадиционалних сексуалних односа у праволавној Србији, Црној Гори, Македонији, где се већина односи према томе као према наметању друштва разједињених индивидуума, без наследности, традиција и генеалогије. Ускоро хомосексуални парови ће моћи да васпитавају своју децу из епрувете по критеријумима из каталога, претварајући децу у робу.
Штета, весели разговор није успео.
Др Јелена Гускова
