Приватни државни космос
Три лансирања, и ниједан од њих нису извршиле три класичне космичке агенције – такви су резултати првих десет дана 2014. године. Сезону летова отворили су Индија и два приватника - SpaceX и Orbitsl Corp. Иако комерцијални удео у космичкој сфери, пре свега у сфери лансирања, стално расте, вероватно је да будућност приватног космоса засад почива најпре у сарадњи с државним „играчима“.
Успешан старт ракете-носача GSLV-D5 5. јануара с полигона Космичког центра Сатиш Дхавана на острву Шрихарикота прекинуо је серију неуспеха која је пратила покушаје лансирања телекомуникационог сателита GSAT-14 Индијске организације за космичка истраживања прошле године. Лансирање је такође додало неколико плусова у историју ракете-носача GSLV (Geosynchronous Satellite Launch Vehicle) која је уведена у експлоатацију 2001. године и која је од тада у различитим модификацијама била лансирана осам пута, од чега су само три покушаја била потпуно успешна.
6. јануара компанија Space Exploration Technologies (SpaceX) је лансирала у космос с космодрома на рту Канаверал телекомуникациони сателит Thaicom-6, који је произвела компанија Orbital Science Corporation, која је са своје стране 9. јануара упутила ка Међународној космичкој станици теретни брод Cygnus уз помоћ сопствене ракете-носача Antares с полигона Средњеатлантског регионалног космопорта (MARS) на острву Волопс. Cygnus ће на станицу допремити резерве за астронауте и комплет експерименталних уређаја и микросателита.
Овај старт је трећи за ракету-носач Antares која је „започела каријеру“ прошле године. Њен први степен се заснива на првом степену РН „Зенит“ коју је произвео КБ „Јужни“ и користи моторе који се базирају на моторима НК-33, првобитно направљеним за совјетску „месечеву“ ракету-носач Н-1.
Совјетски мотори упућују приватну америчку ракету по наруџбини НАСА ка Међународној космичкој станици - само ова реченица је довољна да би се схватило колико се променио распоред позиција свемирских снага у другој деценији XXI века у поређењу с почетком космичке ере. Слика постаје разноврснија. И више се не ради о уласку приватних компанија у космичку сферу. Ново постаје то што „приватници“ покушавају да мало-помало диктирају своје услове на тржишту лансирања и постепено проничу у „срж“ космонаутике, што још увек остају пилотирани летови. Док се прво одавно могло очекивати с другим се питање може поставити на следећи начин: да ли приватни капитал може битно да промени ситуацију у овој области освајања космоса?
Најреалистичнија услуга широке потрошње у наредним деценијама могу постати суборбитални летови – скок изнад 100 км и повратак. По цени од неколико десетина хиљада долара овакви летови су – иако скупо, али релативно масовно задовољство.
Пут у велику космонаутику је друга ствар. Овде ће, очигледно, још прилично дуго времена интересе приватних играча одређивати политика државних космичких агенција. Управо оне могу да дозволе себи да дуже времена улажу средства у грану која се не исплаћује одмах и у којој се захтева повећано осигурање безбедности.
Данас је поље за улагање напора приватника ограничено на Међународну космичку станицу којом управљају државне космичке агенције. Станица је изазвала и још увек изазива активну критику, али изгледа да нико не планира да је се одрекне, као и пилотиране космонаутике у целини.
Приватне компаније у ову област покушава да привуче НАСА у оквиру програма COTS (Commercial Orbital Transportation Services) за допремање терета и CCDev (Commercial Crew Development) – за допремање астронаута на станицу. Перспективе се овде одређују будућношћу станице коју ће, као што смо сазнали пре неколико дана, НАСА наставити да подржава још најмање девет година. А 9. јануара је у Вашингтону почео самит шефова космичких агенција света, на којем се говори о пилотираној космонаутици и будућим свемирским станицама, евентуално ван граница ниске Земљине орбите. Иако је мало вероватно да ће на овом сусрету бити донета судбоносна одлука, у току оваквих разматрања се ипак формира план даљих активности.
Олга Закутњаја
