Један дан из живота волонтера у Сочију
25000 волонтера из Русије и других земаља ће се побринути да обезбеде комфор гостима и учесницима зимских Олимпијских игара у Сочију- а то је готово трећина укупног броја персонала који ће радити током одржавања такмичења. Они ће помагати спортистима и гостима Олимпијаде, опслуживаће разне манифестације и комуницираће са представницима Међународног олимпијског комитета.
Сваки дан волонтера који раде на Олимпијади је испуњен бројним догађајима. Радна смена почиње у 9 ујутру, завршава се у 17 часова. Током тог времена добровољци успевају да се сусретну са иностраним гостима, да преконтролишу рад технике, да учествују у процедурама контроле допинга. Сваки волонтер на Играма има своју функцију. На пример, студенткиња Оксана Верхољак задужена је за превод са енглеског и корејског језика, помаже инсотраним новинарима при одржавању конференција за штампу.
Након доручка, волонтери иду на своја радна места. При доласку, на контролним местима волонтере детаљно прегледа обезбеђење. Они не смеју да носе са собом воду или храну- због тога у медија центру, где ради Оксана, ради менза, у којој је могуће добити храну током читавог дана:
- Тамо нам обезбеђење проверава торбе. Пролазимо кроз детекторе за метал . Све је веома строго. Није нам дозвољено да носимо било какве металне предмете, проверавају нам телефоне, видекамере, све електронске уређаје. Уопште, све веома озбиљно проверавају. Ништа што је забрањено, не сме се носити.
Увече се волонтери возом „Ластавица“ враћају у пансион. То су куће са много станова у Планинском и Приморском кластеру. Атмосфера је тамо добра, волонтери живе као једна велика породица, по неколико људи је смештено у једној соби. Заједно се одмарају и проводе: после вечере одлазе до обале да гледају залазак сунца. А Оксана планира и да оде на хокејашку утакмицу када буде имала слободан дан.
Неће само студенти помагати при организацији и одржавању Олимпијских игара у Сочију. Овде има доста оних који се називају „сребрни“ волонтери- то су они који су већ отишли у пензију, али нису изгубили интерес за спорт и све оно што је повезано са спортом. Неки од њих за собом већ имају велико искуство рада током организације Олимпијаде у другим државама, па чак и Олимпијаде у Москви 1980. године.
Марија Баљабина,
