"Кољада-позориште": посебан ниво истине

24-01-2014 11:00:29 | | Глас Русије, фото: «Малый Театр»/ vostok.rs |


16 приредаби ће представити у Москви Кољада-позориште из Јекатеринбурга. Три од њих су поставке према делима класика 19. века Николаја Гогоља: Женидба, Ревизор и Мртве душе – та је приредба отворила гостовање у главном граду.

Кољада-позориште је, изгледа, најчувеније провинцијско позориште у Русији. Њега је основао пре 14 година комедиограф и редитељ Николај Кољада. Трупа је практично одмах постала позната. Она је успешно гостовала у Француској, Грчкој, Пољској, Румунији, Немачкој, Словенији… Особине кољада-стила су: шокантна интерпретација класичних текстова, отворени кич на позориници и такав приказ негативних појава, који окреће душу…

Све се то могло видети приликом премијере Мртвих душа. Она је нокаутирала гледаоце. Чинило би се да је све као код Гогоља: неки чиновник са презименом Чичиков организује аферу – обилази земљу и купује непостојеће људе, оне, који су недавно умрли, зато се још сматрају живима. Чиновнику су потребни управо мртви људи. Постоје ли такви чиновници? Пуно их има! Тешко је разликовати живе и мртве! Смеша од Гогоља и Кољаде је истовремено смешна и страшна. Сиже је гогољевски, али су хероји савремени, - тврди водећи глумац позоришта Олег Јагодин.

- То је права фотографија, данашњи портрет Русије. Например, велепоседник Собакевич је политичар, очито сличан Јелцину. Велепосебник Пљушкин је заборављени криминални ауторитет…

Грађевинска колица на два точка уместо кочија. Спортска одећа са украсима, сличним исликаним дрвеним кашикама уместо одела. То је Гогољ, који се преврће у мртвачком сандуку. Постоје мртви, постоје и зомби: други продају прве. Као музика се користи хит Горана Бреговића, који хипнотише слушаоце: In the death car. У мртвим колима смо за сада још увек живи. Приредба је, као и увек код Кољаде, јарка, бучна и паметна. Он другачије не ради, рекао је у интервјуу Гласу Русије познати критичар Валериј Кичин.

- Прво оно, што видиш, иритира те, па то је варварство, изигравање. Међутим, одједном подлегнеш шарму тих промена: од буке, игре, звиждања, песама ка пуној, апсолутној тишини када глумац тако рецитује монолог да га више погађаш, него чујеш. Онда тек схваташ невероватну вештину тог позоришта, његових глумаца. Људи ти отварају своју душу. У том је позоришту неки посебан ниво истине глумачког бивствовања.

Валериј Кичин види сличност између стваралачког језика јекатеринбуршке трупе и стваралаштва великог италијанског редитеља Федерика Фелинија, између осталог, у филму Ноћи Кабирије. Шта може да буде стравичније од судбине те несрећне жене, Кабирије, пита Валериј Кичин. Међутим, у финалу видиш њен осмех. Одлазиш сузних очију, а истовремено са душом, која сија од радости.

- Кољада се, према мом мишљењу, сасвим свесно и принципијелно придржава тог метода у уметности, он сматра да се не сме тући човека у главу. То је свакако, тешка животна истина, али ипак после представе жељан си живота, волиш Кољада-позориште, глумце и оне, чије они улоге тумаче. Саосећаш са њима.

Рита Болотска,