Лажни писци и тајна дела
Књижевност је по својој природи помало невероватна игра, склона обманама и шалама. Писци често подлежу искушењу и уводе у заблуду читаоца, уосталом свако уметничко дело представља покушај убеђивања публике и чак самог себе у постојање измишљене стварности. Зато је обмана увек била својствена књижевности.
Велики део античких тесктова дописали су преписивачи, а у 17. веку језуитски научник Ардуин тврдио је да су прави само Хомер, Херодот, Цицерон, Плиније, Хорацијеве Сатире и Вергилијева Енеида, а све остало су сјајни фалсификати средњег века.
Савремени научници сматрају фалсификатом и Хомера, тврде он је измишљена особа, а Илијада и Одисеја су плод заједничког рада. Средњи век се комотно може назвати златним веком обмањивача. Тада је сам однос људи према књижевности омогућавао стварање сјајних фалсификата, сматрало се да аутор само спроводи божанску вољу, па су туђи текстови допуњавани и мењани без гриже савести. Наравно, на такав начин се може прикрити било какво кривотворење. У Европи је дошло до бума књижевних проналазака, па су тако пронађене не само изгубљене поеме Катула, Софоклове драме, Јувеналове Сатире, него и библијски текстови.
Треба одати дужно признање средњевековним ауторима, били су мајстори фалсификата и своја дела су генијално опремали. Рукописи су добијали старински изглед, проналажени су у запуштеним замцима, старим манастирима у тајанственим околностима. Многи од тих фалсификата били су разоткривени тек после неколико векова.
На пример, Италијани су одлично фалсификовали античке ауторе, а са појавом штампе задатак је био знатно упрошћен. Annio da Viterbo је1498.године у Риму штампао зборник радова Семпрониуса, Катона и многих других, који је наводно пронашао у Мантови, а у ствари сам написао. Фрањевац Гевара објавио је филозофски роман Марка Аурелија, који је пронашао у Фиренци. Књига је имала велики успех, али касније је анализом текста откривена превара. У 18.веку венецијански песник Корадино поново је прештампавао Катула из свог пера.
У другој половини 18.века били су врло популарни имагинарни преводи. Године 1764. појавио се први готски роман Замак Отранто, наводно превод италијанског рукописа непостојећег писца Онофрија Муралта, а у ствари вешти фалсификат енглеског писца Хораса Волпола. Узгред, мало ко зна, да је прави мајстор књижених обмана био Данијел Дефо, он је написао 500 књига, а под својим именом издао само четири, остале су приписиване разним измишљеним или истроријским личностима.
Најпополарнија превара биле су Песме Осијанове, које су завеле чак и Пушкина, и самог мајстора обмањивања. Стихове је написао талентовани енглески песник Џорџ Макферсон између 1760. и 1763. године као шкотски бард Осијан, који је наводно живео у трећем веку.
Фалсификат је имао фантастични успех, био је преведен на многе језике и оставио значајан траг у светској књижевности. Без обзира на то што је разоткривен, Макферсона је критика уврстила у најважије ствараоце шкотске ренесансе.
Међутим, нису сви фалсификатори успешно преживели разоткривања. Млади енгелски песник Томас Чатертон убио се, када је његов фалсификат откривен. Поштовалац старих књига, написао је поеме монаха Томаса Раула, који је наводно живео у 15. веку, рукопис је исписан на фалсификованом пергамену тог времена, на староенглеском језику нејасним рукописом. На крају, пошто је предалеко отишао, песник је изгубио себе.
Укратко, писаца, који су желели да обману своје савременике и књижевну критику увек је било. Међу њима су и светски класици попут Проспера Меримеа и Вилијама Шекпира. Сви фалсификатори су необично талентовани не само у књижевности, него и у умећу довођења у заблуду великог броја људи, ширећи своју игру из књижевности у живот. Али такве преваре за читаоце по правилу нису биле штетне. Тренутак истине за њих је био је још једно задовољство које причињавају књиге, добра забава увек изазива одушевљење. Будале су по правилу били они који су се бавили науком о књижевности, и посветили свој рад лажним ауторима и вештим фалсификатима.
Ана Фјодорова,
