Космичко смеће прети Земљи
Руски теретни космички брод Прогрес М-20М који се одвојио од МКС 3. фебруара, прекинуо је аутномни лет 11. фебруара око 20 сати по московском времену и биће потопљен у региону Тихог океана који није плован. На палуби теретњака налази се око тона смећа и одрађене опреме извезене са МКС. Начин утилизације оваквог космичког смећа научници још нису смислили. Међутим оно представља велику опасност за сателите и космонауте.
Епоха активног освајања космичког простора започела је пре 56 година. 4. октобра 1957. године совјетски научници су лансирали први вештачки сателит Земље. Колико је од тада било лансирано сателита и пилотираних експедиција нема броја. Ипак сви су остављали после себе у космосу траг – погонски блок, уређај који је изгубио контролу, комад метала. Ово смеће представља озбиљну опасност, истиче дописни члан Руске академије космонаутике Циолковски, стручњак за космичку политику Андреј Ионин.
- То што размере већине овог космичког отпада нису велике, не треба да уводи у заблуду. Зато што у космичком простору честице се крећу огромним брзинама, а још треба узети у обзир релативне брзине.
Било је неколико случајева када су делови који су се приближавали МКС представљали опасност за станицу. Космонаути су облачили скафандере и прелазили у капсуле Сојуз како би приликом ванредне ситауције могли да стартују ка Земљи. МКС је за сада имала среће. А амерички шатлови два пута су били пробијени. 2006. године мали космички део сударио се у орбити са сателитом због чега су становници Далеког Истока остали без телевизије. Узимајући и озбир да су земаљске технологије све више везане за космос, орбитално смеће може да у сваком тренутку наруши живот сваког од нас, сматра главни уредник листа Новости космонаутике Игор Марињин.
- Сада ни у Русији, ни у било којој другој земљи нема ни једног разумног решења поводом уклањања овог смећа. Неки кажу мрежом. Потпуно нереални пројекат. Зато што ови делови лете у разним правцима и брзинама од 10-12 километара у секунди. То је брже од метка. Никаква мрежа не може да увати такве делове. Говорили су – магнетом. Такође нереално, зато што већину метала од којег су направљени сателити не привлачи магнет, они су од дуралуминијума.
Биле су фантастичне идеје да се спали отпад ласерским зраком са Земље, предлаже се да се у космос лансира робот чистач. Али у стуштини једино ефикасно решење остаје да се правилно почисти за собом. На пример, погонски блок који избацује сателите са ниске орбите на високу по правилу остаје у космосу у слободном лету. Ако се у пројекат постави више горива и предвиди могућност управљања, у потребном тренутку блок може да се уведе у атмосферу, где ће изгорети. Али то чини пројекат скупљим, зато се не свиђа свима ова идеја, уверен је експерт Игор Марињин.
- Велики проблем се појављује са наносателитима и микросателитима, који су последње време у моди. Они су јефтини. И помоћу неколико таквих сателита могу да се реализују задаци које решава један скуп и гломазан уређај. То је наравно добро. Али по превилу ови сателити имају кратак век, брзо се кваре и имају могућност да склизну са орбите. Тако лансирањем мирко и нано сателита ми прљамо космос. И натерати свакакве институте, универзитете који се баве тим малим сателитима да праве погонске уређаје и да захтевамо да они после истека свог животног цилуса остану контролисани и да силазе са орбите под командом са земље, то није реално. То поскупљује одмах ове сателите и они постају нерентабилни.
Према различитим подацима, сада се у слободном лету налази од 300 до 600 хиљада предмета разних размера. Половина њих су стари сателити и њихови делови. Израчунато је да је највише космичког смећа кинеске производње (40%), америчке (27,5%) и руске (25,5%).
Наталија Коваленко,
