Сарајево након Дејтонског споразума 1996: како је све почело

13-02-2014 04:09:15 | | Глас Русије/ vostok.rs |


Док су се ствари између Хрвата и Муслимана у Мостару сређивале, у Сарајеву се настављао егзодус србског становништва из подручја под контролом централне власти. У Сарајеву, које је попут Мостара, требало да постане јединствени град, ситуација је била далеко од жељене. До 19. марта 1996. године престоница БиХ је требала у потпуности да пређе под контролу Алије Изетбеговића.

Међутим, овај лидер, о којем се говорило да лично држи сву власт у држави, у фебруару је био приморан да се привремено повуче из власти. Код њега се, како је објављено у службеном гласилу, појавила срчана инсуфицијенција. Изетбеговића су лечили најбољи лекари у једној од сарајевских клиника. Командант СФОР-а Лејтон Смит обезбедио је војне хеликоптере за два професора из Словеније, који су специјално долетели у Сарајево на консилијум. Неке Сарајлије су ми тих дана говорили да се Алија Изетбеговић није случајно разболео. Он је наводно планирао да се повуче из велике политике, како би, без њега, политички процес кренуо брже.

Други су ме, напротив, уверавали да је ово још један Алијин лукави трик пред председничке изборе. Изетбеговић је одлучио да остане на власти по сваку цену, и да је тих фебруарских дана 1996. године само пролазио редовне прегледе. Пред гласачима требао је да изгледа свеже и здраво - да политичари и гласачи не би пожелели да га замене са неким млађим и здравим, као што је на пример био Харис Силајџић.

У међувремену, Срби су у паници напуштали своје станове у Сарајеву. Командант СФОР-а Лејтон Смит је отворено био забринут због масовног егзодуса Срба из Сарајева и околине. Он је чак пристао на састанак са србским становништвом на коме је гарантовао безбедност свим оним који желе да остану у граду. Адмирал Смит је чак урадио и више него што је до њега било – пристао је да пропусти војни транспортер за евакуацију Срба. Многи су одлучили да се преселе код својих рођака у Републици Србској и Савезној Републици Југославији. 80.000 сарајевских Срба побегло је у паници из својих домова у тим фебруарским данима 1996. године. Предузимљиви локални таксисти су тада установили цену за извоз српске породице са стварима - 700 немачких марака. Ко нема новца, остаје са муслиманима и сам решава своје проблеме. Дошло је до тога да је муслиманска већина присиљавала своје некадашње комшије (Хрвате и Србе ) да играју по новим "дејтонским правилима". Хоћеш да живиш у својој кући, покоравај се муслиманским законима. У исто време, нико ни у Сарајеву ни у Мостару није гарантовао Србима и Хрватима никакву сигурностти.

Председник Изетбеговић је знао да је Клинтон у Дејтону стао на његову страну. Након лечења, Алија је планирао да поново постане најважнија фигура у БиХ. Он је био сигуран да може присилити незнабошце да живе по правилима која одговарају само њему. Срби у Сарајеву и Хрвати у Мостару постали су грађани другог реда. Главне личности у земљи су били Муслимани, а остали су требали да живе под њиховим законима.

Тих дана, један од сарадника Министарства унутрашњих послова Исмет Дахић рекао ми је да је током целе опсаде Сарајева тамо цветало црноберзијанство и да сте за велике паре могли купити све што пожелите - од увозних цигарета и скупог пића до деликатеса и дроге. Успостављањем мира, ситуација се није много променила. Нарочито је била популарна и профитабилна крађа аутомобила у једном граду и његова препродаја у другом. У Сарајеву је било опасно оставити и један тренутак аутомобил без присмотре. Крали су, мењали бројеве и докумената и препродавали. Пут Сарајево-Мостар, којим сам морао да путујем више пута, а у поподневним сатима је био несигуран. А са падањем мрака, ту сте могли бити опљачкани, претучени и ауто вам је могао бити одузет. И још да будете срећни што сте остали живи. Наркомафија је, такође, радила некажњено. Полиција је још и покушавала да се носи са локалним дистрибутерима хероина, кокаина и марихуане. Али Босна је постепено постајала део пута међународне наркомафије из Турске. Тврдило се да се колумбијски нарко-картел већ утврђивао у БиХ.

Константин Качалин,