Месечеви циљеви нових носача
Русија планира да произведе нову супертешку ракету-носач. Међу задацима које ће она моћи да решава је освајање Месеца и летови ка удаљеним планетама Сунчевог система. Али да ли земља има јединствени план проучавања космоса који је немогућ без оваквог носача?
Крајем јануара информационе агенције су цитирале изјаву руководиоца Федералне космичке агенције Олега Остапенка о плановима да се направи нова ракета-носач супертешке класе. Још раније, крајем прошле године, сазнало се да Олег Остапенко не сматра ракету-носач Ангара коју прави ГКНПЦ Хруничев одговарајућим кандидатом за такву класу: „...пред нама се поставља питање производње новог носача супертешке класе, између осталог за пилотирану мисију ка Месецу. И према Ангари има много птиања. Да ли треба на њеној основи правити ракету супертешке класе?“
Производња супертешког носача део је Основа државне политике Руске Федерације у области космичке делатности у периоду до 2030. године и у даљој перспективи и треба да буде завршена до 2030. године.
Према речима Олега Остапенка, оваква ракета била би у стању да избаци на ниску орбиту око 80 тона – а у перспективи и преко 160 тона. Ради поређења: Сатурн-5, ракета-носач која је послала астронауте на Месец, могла је да избаци око 140 тона, а совјетка Н-1 која није на крају ни полетела у разним модификацијама до 100 тона. Маса корисног оптерећења које избацује на исту орбиту Протон износи 23 тоне.
Историја космичких летова показује да успех ракете-носача у многоме зависи од задатака за које се она прави. Сатурн-5 и Н-1 конструисани су како би се победило у „месечевој трци“; после њеног окончања америчка ракета није нашла себи примену. Исто тако тужно завршена је историја супертешке Енергије која је прављена као универзална перспективна ракета за многе циљеве, између осталог за градњу нових орбиталних станица и пилотиране летове на друге планете.
Као главни задатак за нову супертешку ракету шеф Роскосмоса је навео освајање Месеца, пилотиране мисије на наш сателит и изградњу базе на њему.
Још један могући задатак навео је директор Инстиута за космичка истраживања РАН, потпредседник Академије наука Лав Зелени – то је проучавање сателита гигантских планета, на пример јупитерске Европе. Резерва масе коју даје таква ракета-носач омогућава да се уређај направи отпорнијим на радијацију и са ширим скупом научне апаратуре. Конфликт инжењера и научника се састоји у томе што интересантне научне задатке треба решавати у строгим оквирима органичења масе и енергије. Али тешко да треба очекивати да ће супертешки носач служити само фундаменталној науци. Летови аутомата по Сунчевом систему највероватније ће бити само допуна основном програму овакве ракете.
А шта ће ући у тај основни програм за сада је под знаком питања. Ако се говори строго, Русија нема јединствени програм истраживања Месеца. Као што немају ни друге државе, ако се не рачуна кинески програм. Месец се често помиње у Основама, али ни овде нема јасног плана његовог освајања: он стоји у истом низу са летовима ка сателитима Јупитера и астрофизичким опсерваторијама. Пилотирани летови на наш сателит и постављање базе на њему спадају у период после 2030. године. Пре тога реч је о аутоматским мисијама проучавања Месеца са орбите и површине и повратак узорака тла.
Саме Основе се сада коренито дорађују. Могуће да ћемо после дораде добити документ са јаснијим планом даље космичке делатности, где ће супертешком носачу бити задати сасвим конкретни задаци, који се принципијално не могу решити без сличне ракете. за сада будућност оваквог носача изгледа исто тако неодређено као и колоније на Месецу.
Олга Закутњаја,
