«Ледени пар» Сунчевог система
Космички апарати још увек не посвећују пажњу Урану и Нептуну. Ситуацију је покушао да поправи тим европских и америчких научника: молба за двоструку мисију ODINUS истовремено на обе планете предата је на разматрање Европској космичкој агенцији као пројекат велике класе из програма Cosmic Vision. Премда ова идеја није добила подршку, проучавање далеких ледених гиганата нашег Сунчевог система и даље остаје на дневном реду науке која се бави проучавањем планета. И колектив аутора који су предложили ODINUS објашњава због чега.
Документ који носи назив Научни случај мисије на ледене гиганте и њихове сателите (The Scientific Case for a Mission to the Ice Giant Planets with Twin Spacecraft to Unveil the History of our Solar System) не описује толико мисију ODINUS која је предложена на конкурсу Европске космичке агенције за лансирање 2028. или 2034. године, колико питања на која се може одговорити уколико Уран и Нептун буду истраживани уз помоћ истих космичких апарата. Аутори документа су сарадници европских и америчких научних организација.
Уран и Нептун засад углавном знамо из даљине. Једини космички апарат који је посетио околину ових планета Војаџер-2 је 1986. године летео у близини прве, а 1989. године – око друге. Остало су посматрања уз помоћ надземних и космичких телескопа. Ово, наравно, пружа много информација, али не може да одговори на то шта се дешава у близини ових планета и каква је грађа њихових сателита. А то је кључ за схватање и прошлости, и садашњости Сунчевог система.
За разлику од гасних гиганата Јупитера и Сатурна, Уран и Нептун, који су мањих димензија, вероватно су настали нешто касније и претежно се састоје не од водоника и хелијума, већ од леда воде, амонијака и метана, уз примесу метала и силиката. Ситни детаљи из њиховог живота, на пример, временски услови засад нису добро познати, иако по подацима истог овог Војаџера-2 у овом погледу планете могу бити веома различите.
Интересовање за Уран и Нептун није условљено само тиме што нису проучени. Сразмерно с тим како расте број планетарних система око других звезда који нам постају познати, све загонетнији постаје наш сопствени. Између осталог, испоставило се да у току формирања система планета велику улогу игра међусобно дејство планета-гиганата. Уопште не мора бити да се увек завршавају срећно као што се десило са Сунцем, где се планете крећу више или мање стабилним орбитама дуго времена. Зато је посебно занимљиво сазнати зашто је наш систем имао такву срећу.
Историја наше космичке куће се може одгонетнути ако се стекне добра представа о саставу и спољашњем изгледу и планета, и њихових сателита, који сами могу бити различитог порекла – или се могу стварати заједно с планетом-домаћином од приближно сличне материје, или могу бити захваћене касније у току планетарних сусрета који се настављају. Број и године кратера на површини, унутрашња грађа сателита, њихове орбите и међусобно деловање са сунчаним ветром – вероватно се може рећи да нема ничега што научнике не занима.
Притом је, како истичу аутори документа, веома важно да се обави истовремено истраживање двеју планета уз помоћ више или мање истог комплета опреме. Због тога је пројекат ODINUS и смишљен. По прелиминарним проценама, сваки апарат би требало да носи око шест научних прибора. Целокупна маса једног апарата без горива је процењена на 600 кг; могу се лансирати у космос истовремено уз помоћ ракете-носача Ariane 5 или одвојено уз помоћ два повезана „Сојуз“-„Фрегата“. Пут до Урана (у случају лансирања 2034. године) би трајао 9 година, а до Нептуна – 12. Дакле, пре 2050. године бисмо почели да добијамо информације о овим небеским телима.
Овај план се више неће остварити: крајем новембра ЕКА је одлучила да 2018. и 2034. године лансира два астрофизичка пројекта, а планетарне мисије велике категорије ће морати да чекају, очигледно, у најбољем случају до краја 2030-их година. Засад није јасно да ли ће сличне пројекте усвојити друге агенције. Али, могуће је да ће као импулс за испитивање удаљених области Сунчевог система послужити апарат New Horizons (НАСА), који ће 2015. године стићи до Плутона.
Олга Закутњаја,
