„За Русију“ унутар Србије или утицај Кремља на српске парламентарне изборе

26-02-2014 09:34:42 | | Глас Русије/ vostok.rs |


Јавља се питање: да ли ће проруска реторика србских политичких снага остати „ствар за себе“, или....

Коментаришући предизборне плакате једног од србских политичара пре пар година, неко је обратио пажњу на прилично чудан слоган- „За Србију“. Наравно за Србију,- рекао би неко,- јер је кандидат за ову функицију управо у Србији, а било би чудно када би слоган гласио, на пример „За Немачку“...

Ипак, познато је да у свакој шали има мало истине. Зато што грађани Србије, гласајући за све позиције, осим, наравно локалних, бирају и заправо стратешки правац који ће касније заузети држава. Нека то буде и неки свој курс. Не замишљајући ипак на улицама Београда билборд са слоганом „За Русију“, дајте да размотримо утицај руског фактора на парламентарним изборима у Србији. Уосталом, зашто и да не замислимо такав слоган, јер ево већ предизборна парола СРС je „И Косово и Русија“. Читаоце и слушаоце које не радује политички курс „на десно“, подсетићемо да се сада већ „нови“ демократа Борис Тадић сасвим недавно сусрео са замеником шефа дипломатије Руске Федерације Алексејем Мешковим. Током разговора било је речи о „Јужном току“. То је сасвим логично, јер је ловорике „За укључивање Србије у велики паневропски пројекат“ понела садашња власт, а све инфраструктурне припреме за потписивање докумената је, тада још председник, одрадио Тадић. Слично стоје ствари и са Уговором о стратешком партнереству.

Но, да се вратимо теми. ДСС предлаже да се оформи владина канцеларија за са сарадњу са Москвом. Коначно, постоји партија која заступа интересе националних мањина у чијем називу фигурира Русија. Сада само остаје да се види, када ће се мимо евроинтеграција, борбе против корупције и незапослености, и у наступима осталих политичких актера Србије наћи и „кремаљска тема“.

Ипак, јавља се питање: да ли ће проруска реторика србских политичких снага остати „ствар за себе“, или.... Наши саговорници данас су историчар Модест Колеров и политиколог из Београда, проф. Дејан Вук Станковић:

Према Вашем мишљењу, да ли ће на парламентарним изборима у марту „руској теми“ бити посвећено посебно, важно место?

Дејан Вук Станковић: Русија ће бити свакако значајна тема на изборима. Не централна, али значајна, пошто у србском бирачком телу Русија фигурира као најпожељнији политички, економски и уопште стратешки партнер за 80% становништва. Због тога политичке партије које траже подршку грађана за своју политику никако неће Русију посматрати негативно. Постоје странке које су отворено проруске. Еврореформске странке јесу опредељени за ЕУ, али они никада, сем можда у појединим ситуацијама, неће водити антируску пропаганду зато што, просто у бирачком телу за тако нешто не постоји никаква врста расположења. Истовремено странке садашње власти никако не смеју да одбаце руски чинилац као значајан не само у кампањи већ и у будућем вођењу политике.

Модест Колеров: Требало би разликовати политичку праксу и политичку реторику. Русија у србском поимању заузима традиционално важну позицију. Али, преовлађујућа политичка пракса током последњих година, своди Русију на, да тако кажем, тек донатора у економској сфери. То је повезано, пре свега са тим што су политичари, који су сада „за кормилом“, ка власти ишли са проруским слоганима, али су се на крају окренули и то по „кратком поступку“ ка евроинтеграцијама. Основне, кључне функције су биле додељене „европејцима“ а саветничке- већ доказаним америчким ђацима.

Господине Колеров, писали сте о томе да ће веома велики део одговорности за косовску политику Београда, можда накнадно бити пребачен на Русију, која доследно подржава српску страну. Какав је, по Вашем мишљењу, могући развој ситуације?

Модест Колеров: Независност Косова признаје већ садашња генерација србских политичара, ако буде остала оваква администрација у Београду, даљих сумњи нема. Русија мора доступним политичким и дипломатским средствима да објасни, како се она према томе односи. И изјава Патријарха Кирила (о недовољоној принципијелност руководства Србије) потпуно јасно на то указује. Ипак, то није довољно за некакву масовну спознају. Практично, питање о независности је решено. После агресије НАТО, по мом мишљењу, питање је остало искључиво о подели Косова, како би србски део био заштићен од криминалне албанизације. Београд то није учинио, грађани су били препуштени том криминалном режиму, који је, како тврди Карла дел Понте, пратила трговина људским органима. Србија је (за време Бориса Тадића) учинила све како би максимално одстранила Русију од косовског процеса и у садашњој ситуацији, руска већа активност поводом овог питања била би готово смешна. Русија би испала већи католик од папе.

Дејана Вук Станковића: Русија ту нема чак ни индиректне одговорности. Нити je Русија писала Бриселски споразум нити седела за преговарачким столом када се о њему преговарало. Русија је у крајњој линији својим гласом спречила признање Косова у СБ УН. Просто Русија има више варијанти у односу на косовску политику Београда. Уколико Београд жели да има чврст став у одбрани Косова и неку врсту отворене политичке конфронтације према Бриселу и Вашингтону, Русија би то подржала. Уколико је Београд спреман на кооперацију, односно уколико Београд ставља Косово у шири контекст европских интерграција, Русија ту опет не може ништа друго да каже него да констатује да је Србија променила политику према Косову у односу на 2008. годину и да се према томе реалистично постави. Тешко да неко може Русији да приговори за Бриселски споразум, а да то звучи смислено. Осим, уколико, наравно, неко крајње нереално не мисли да Руси по питању Косова треба да буду више Срби него што су то Срби. Просто Бриселски споразум је у овом тренутку производ политичке констелације у Европи и производ неког фактичког стања које важи на Косову. У овом тренутку је тешко замислити неки други споразум који би био на преговарачком столу.

Добро, као што се питање Косова налази у контексту евроинтеграција Србије, тако и економски односи Русије и Србије у неком степену постоје, пре свега у контексту енергетике. Питање је, дакле, како ви видите будућност ових веза, како ће се оне одразити на неке друге области?

Модест Колеров: Пословно или корпоративно учешће Русије, ван њених граница носи искључиво економски карактер и нема никакве политичке, чак ни друштвене последице. Руски бизнис у иностранству принципијелно нема патриотски карактер, не зато што он тако хоће или не, већ зато што је таква пракса.

Дејан Вук Станковић: Наравно, сваки капитал је добродошао, добродошао је и руски. У крајњој линији, НИС је најуспешнија компанија у овом делу Европе. Ја мислим да постоји простор за сарадњу, али тај простор је на известан начин посредован и одређеним политичким одлукама, које Србија треба да донесе по питању своје стратешке оријентације. Али тих политичких одлука нема и Србија или чека стрпљиво инвестиције из Западне Европе или негде помало на чудан начин тражи партнере у арапском свету, покушавајући да се, вероватно, надовеже на жељу арапских земаља да имају експанзију ка Европи. Лично мислим да би Русија могла да помогне у некој евентуалној реиндустријализацији Србије, али чини ми се да са Русијом такву врсту споразума можете да направите на неком ширем политичком нивоу и вероватно би то подразумевало једну врсту дистанције у односу на пут евроатлантских интеграција. Просто не верујем да би Русија имала икакав разлог да политички подржава и економски спонзорише земљу која куца на врата Европе, а претходно куца на врата НАТО-а, јер да се не лажемо, улазак у ЕУ је сигурно посредован блиским односима, ако не и чланством у НАТО-у, што је за Русију, претпостављам, неприхватљиво.

Тимур Блохин,


КАТЕГОРИЈЕ