Свет криминала у БиХ договорио се о сарадњи пре локалних политичара

01-03-2014 10:38:51 | | Глас Русије/ vostok.rs |


У бившој БиХ су сви знали да је бандитско подземље, за разлику од локалних политичара, одавно нашло заједнички језик и да је за петицу извршавало Дејтонски споразум. Међу њима одавно није било проблема и обрачуна. Међународна полиција се против ове публике није борила сматрајући да је то ствар локалних полицајаца.

У бившој Босни и Херцеговини је било још далеко до реда и поштовања закона. Који би војник који је за четири године навикао да ратује у условима потпуне анархије, пожелео да поштено зарађује новац? Осим тога, у земљи је било неколико стотина хиљада незапослених. Много једноставније је било направити мању банду и поделити територију по договору с бившим непријатељима. Пут постоји – значи, биће путника који се могу пљачкати. Тим пре што је у Босну почело да се враћа на десетине хиљада избеглица које су из Европе доносиле све што су добиле на поклон од хуманитарних фондова Немачке, Аустрије, Данске и других европских земаља.

Тих дана су специјалне службе САД такође покушавале да разјасне ситуацију у вези с производњом и трговином дрогом. Неочекивано су испливали подаци о којима се овде обично није говорило у току свих ратних година. Радило се о дроги у Босни.

Више пута сам наилазио на полицију и на војнике у Сарајеву и Мостару. Увек ме је чудила нервоза у понашању младића у униформи. Понекад су били претерано агресивни, а често би ме гледали празним, уморним очима. Видео сам такве и на планини Игман и у близини Сарајева. Млади официр муслиманске обавештајне службе гледајући акредитацију и руски пасош дуго времена није могао да схвати како је на његовој територији могао да се појави човек из Москве. Прво сам овакво понашање објашњавао просто тиме да не жели да комуницира с Русима. Међутим, испоставља се да су у Босни многи страни новинари више пута пролазили кроз понижавајућу проверу од стране људи мутних очију. Ако им нису дозвољавали да нормално раде то значи да су имали шта да крију. Понекад су налазили оправдане разлоге – Код нас је рат и свака кућа, школа и болница су војни објекат. Али, какви стратешки важни објекти могу постојати на чистом пољу? Испоставило се да их има. SFOR је открио информације о томе да су се у крају око Мостара у току свих година рата налазиле плантаже марихуане. Открили су их авиони-обавештајци који су даноноћно патролирали изнад босанског ваздушног простора. Пре рата су овде биле најеће плантаже дувана на Балкану. И „индијска конопља“ се овде брзо примила, достижући понекад висину од два метра. Многи мештани су тврдили да су гајили „траву“ за „домаћу употребу“. Људи су више пута покушавали да ме убеде у то да она не иде из Босне. Али, од Мостара до Сплита се путује 2 сата, а Сплит је чак и хрватска полиција називала јадранском престоницом дроге.

Људи су се богатили на дроги не стидећи се никога и ничега. Ни за кога није била тајна да је и у Снагама за спровођење споразума и у другим међународним организацијама у Босни било оних који су волели да попуше цигарету или две опојне траве. Било је случајева кад су заустављане плаве беретке које су превозиле мање количине марихуане. А муџахедини који нису могли да замисле ратни живот без дроге, били су стални купци локалних трговаца. Навођени су и износи које су зарађивали на конопљи – 15 милиона долара. Америчке специјалне службе су тих дана морале да контролишу не само излазак муџахедина из Босне, већ и да затварају канале локалним дилерима који су војницима SFOR нудили траву, одгајену на обалама Неретве.

Константин Качалин