Нико није хтео да помаже Босни
У фебруару 1984. године у Сарајеву су одржане 14. Зимске Олимпијске игре. Тада је за Сарајево чуо цео свет. Али 8 година касније започело је уништавање града и његових становника. До 1996. године од многих олимпијских објеката остале су само рушевине.
Био је срушен чувени стадион Зетра, спортски скијашки центри на Игману и Бјелашници. Штета се процењивала на сто милиона немачких марака. МОК је издвојио неколико милиона долара за реконструкцију ових јединствених архитектонских и спортских објеката. Французи су намеравали да инвестирају у скијашке трасе на Игману. Многи су сањали да убудуће организују још једну Олимпијаду и поново да запале пламен пријатељства.
Али у фебруару 1996. године у предграђима Сарајева гореле су куће – Срби су одлазили из својих региона и палили своје куће да никоме не припадну. Под муслиманску контролу прелазио је сарајевски кварт Вогошће. Тамо су спалили све што нису могли да однесу или демонтирају.
Главни координатор хуманитарног дела Дејтонског споразума Карл Билдт је буквално молио Србе да остану. Одмах после потписивања Дејтонског споразума многи познати европски и амерички концерни су изразили жељу да инвестирају у реконструкцију индустријских предузећа БиХ Фолцваген, Сименс, Ериксон, Филип Морис, Бенетон и други су хтели поново да овде отворе производњу своје продукције.
До 1992. године Босна се сматрала једном од индустријски најразвијенијих република бивше СФРЈ. Имала је везе и кооперацију скоро са свим републикама. Већ у фебруару сарајевска фирма Босналек заједно са Словенцима је почела да производи јединствене лекове. Али то је била само кап у мору у поређењу са милијардама које су биле потребне БиХ за нормалан живот. А у прва два месеца 1996. године уемсто планираних 700 милиона стигло је 62,5 милиона долара из буџета ЕУ.
Ни САД, ни Јапан, ни арапске земље нису поткрепиле своја обећања конкретним финансијским ињекцијама. Надали су се да ће Светска банка уплатити 150 милиона долара, али она је чекала да се уреди удео задужености Босне са осталим републикама СФРЈ. До 1999. године у Сарајево је требало да буде уложено 5 милијарди. Али оних који су хтели да улажу у нестабилни регион било је мало, и главни чек је морала да плаћа Европа која је издржавала скоро милион босанских избеглица.
Заниљмиви детаљ. За време рата и домах после њега Европа се трудила да на Балкан извезе намринице са одавно истеклим роком трајања. Куповали су у бесцење робу која је одавно лежала на складишту, и како се не би мучили са отписивањем и уништавањем, одвозили су је у гладну БиХ. После окончања бојевих дејстава у продавницама је могло да се купи, на пример, дубоко замрзнуто месо старо 15 година. Валда је укинула све царинске таксе за увоз намирница. То је отворило пут најјефтинијој храни из читаве Европе. Сви су били задовољни, једни тиме што могу јефтино да поједу, други што су се избавили опасног меса, сира, кобасице. Здравље људи није бринуло бизнисмене ни мало када су могли да се зараде милиони долара. Тако да у фебруару 1996. године у Босни је био прави бум најјефтиније и најгоре хране у Европи.
У Тузли у међувремену већ се сместио основни део контигента од 20 хиљада војника из Пентагона. Смећа је било више него довољно. И избеглице су скупљале остатке са америчког стола да не умру од глади. Изетбеговић и хуманитарни фондови нису имали новца да нормално нахране избеглице. И морали су несрећници да копају по контејнерима када је завршена помоћ у виду месних конзерви, кесе брашна и уља. Тужна слика, ако се рачуна да су до недавно ови људи имали своје куће, пристојну плату и мир.
Константин Качалин,
