Налазите се на страници > Почетна > Колумне > Украјина: Теорија хаоса

Украјина: Теорија хаоса

15-03-2014 10:43:16 | | Глас Русије/ vostok.rs |


Кобне грешке унутрашњих и спољашњих сила које су изазвале ескалацију напетости у Украјини могле би се оправдати кад би оно што се дешава било јединствено у новијој историји. Али, није тако. У току последњих деценија на Западу је стечено огромно искуство у смени „неправилних“ режима.

Зашто подршка опозиционих снага од стране спољних снага још ниједном није довела до позитивних резултата?

Одговор гласи: очигледна некомпетентност и запањујућа немарност свих ангажованих стручњака. Све смене режима у последњој деценија су се без изузетка одвијале у земљама са „сложеном ситуацијом“, с дубоким економским, друштвеним, етничким и верским потресима. А на плановима за помоћ овим земљама радиле су групе најразличитијих стручњака, како званичних – правника, дипломата и економиста, тако и не баш званичних – шпијуна и војних лица. Али, режими су се мењали, а проблеми не само да се нису решавали, већ су се и заоштравали.

Међутим, чак и у случајевима свргавања диктатура у крајње нестабилним земљама пропусти у сопственим плановима нису никако објашњавани. Тако је у среду командант западног контингента у Авганистану генерал Џозеф Данфорд саопштио да ако међународна војска у потпуности напусти земљу крајем 2014. године Ал Каида може одатле да оствари још један напад на Запад. Тринаест година помоћи и нема никаквих резултата!

Запад сад напустивши неуспеле „пројекте“ покушава да помогне Украјини. Овде нема отвореног оружаног конфликта или агресивног диктатора. Објекат свргавања, председник Јанукович, је беспоговорно послушао савет потпредседника САД Џоа Бајдена „о потреби за испољавањем максималне уздржаности“. На крају крајева, одрекавши се борбе с опозицијом он је отпутовао из земље. Сва власт се нашла у рукама „владе“ лојалне Западу. За коначну победу и стабилизацију ситуације потребни су само обећана политичка и финансијска помоћ и савети западних стручњака које грешке не треба чинити, а који кораци су апсолутно неопходни.

Све се, као што је познато, десило управо супротно. Уместо декларације о јединству запада и истока земље донета је одлука о укидању закона о статусу руског језика као регионалног. Зато је уместо стабилизације дошло до немира на југу, југоистоку и на Криму.

Такође, нико од западних саветника није посаветовао Кијеву да расеје бојазни Москве поводом судбине њених војно-поморских база на Криму где се налази 70% целе инфраструктуре руске Црноморске флоте. Бојазни су биле основане: све садашње руководство Украјине, укључујући и „председника“ Александра Турчинова, стално је изјављивало да боравак Црноморске флоте Русије на Украјинској територији противречи њеним националним интересима. Опозиција која је сад дошла на власт својевремено је отворено говорила да овај споразум о базирању флоте противречи Уставу Украјине.

Русији су били сасвим довољни војно-поморска база у Севастопољу и одлични односи са становништвом Крима. Али, да ли је било могуће предвидети реакцију Москве на очигледну претњу њеним интересима? Као што је у интервјуу за MSNBC изјавио помоћник бившег државног секретара САД Колина Пауела Лоренс Вилкерсон: „Ја бих на Путиновом месту учинио управо оно што је учинио Путин и свако ко каже да то није могло да се предвиди је или будала или преварант.“

Речено је грубо, али разумљиво. Ипак, човек може дозволити да га искушење савлада и може поверовати да Запад има дугорочне тајне стратегије. Само, треба да призна да је њихов циљ – хаос.

Вадим Ферсович,