Војска САД: Гост који никад не одлази сам
Амерички генерали кажу да ће се војно присуство Америке на немирном Истоку смањивати. Али, због нечега не премештају одатле војску у домовину, већ у мирну Европу.
Тако је након што је Киргистан прошле године отказао уговор о америчкој бази „Манас“ њен лични састав у фебруару почео да се пресељава у нову базу у Румунији. Али, у малој Европи све је теже наћи алтернативу. У Немачкој су „с алузијом“ пооштрени еколошки захтеви у погледу страних војних објеката – и америчке базе су пребачене у Италију и Бугарску. Пре три године Чешка је такође одбила да учествује у америчком систему ПРО, због тога ће се он до 2018. године развијати у Пољској.
Америка не жели да оде, не само из Европе. Вашингтон је дуго претио потпуним извођењем војске из Авганистана уколико председник Хамид Карзај не потпише с САД билатерални споразум о безбедности. Навођен је и крајњи рок – до краја 2013. године. Америчке дипломате и генерали су тврдили да по истеку овог рока Пенгатон једноставно технички неће стићи да припреми све што је потребно за контингент за који је планирано да остане у земљи после 2014. године. Али, чак и кад је у јануару Конгрес САД преполовио финансијску помоћ Авганистану авганистанска страна није променила свој однос према споразуму.
Ове недеље Барак Обама је у телефонском разговору саопштио председнику Авганистана Хамиду Карзају да је наложио војној команди да почне планирање потпуног извођења америчке војске из Авганистана до краја године. Притом је командант војске НАТО и САД у Авганистану генерал Џозеф Данфорд најавио да ће до јула амерички контингент у Авганситану имати све што је потребно за обезбеђење живота и рада 10.000 америчких војника који ће можда остати овде и после 2014. године. „Можда“ означава вероватноћу да ће и следећи председник Авганистана одбити да потпише с САД споразум о безбедности. Међутим, Америка и у овом случају има своју варијанту.
После сличног демарша ирачких власти САД су у децембру 2011. године заиста извеле војску из ове земље. Али оставиле су амбасаду – највећу и најскупљу на свету. Већи део запослених у амбасади, где је дипломата било само нешто више од две хиљаде, 15 хиљада су чинили запослени приватних војних компанија. Конзулати са сличном структуром су остали у Басри, у Мосулу, у Киркуки. У сваком има преко хиљаду запослених и око 4-5 хиљада „приватних“ војника. Сви Американци, укључујући и запослене у приватним војним фирмама добили су дипломатски имунитет. Сад је „дипломатска“ дивизија САД у Ираку мало смањена, али се смањење војног буџета САД у целини није односило на њу.
На Филипинима је својевремено уставом била предвиђена забрана присуства сталних страних војних база. Међутим, САД су закључиле ексклузивни споразум о „привременом“ лоцирању снага и активно га користе.
За време прокомунистичког режима у Авганистану је постојао празник победе над Британском империјом. Након извођења совјетске војске из земље почео је да се слави дан победе, сад већ над СССР. Авганистанско искуство прослављања победе над једним противником уз седење за истим столом с другим, чини се да су спремни да понове и други. Али, приликом позивања у госте војске САД треба имати у виду једну специфичну црту. Независно од тога чиме ће се она бавити – да ли ће тражити оружје за масовно уништавање, да ли ће помагати у јачању одбрамбене способности или ће се борити с тероизмом, трудиће се да заувек остане у гостима.
Вадим Ферсович,
