Крим је Бангладеш-71
Један од првих светских лидера којима је руски председник Владимир Путин телефонирао после потписивања споразума о уласку Крима у састав РФ био је индијски премијер Манмохан Синг. Како се каже у званичном саопштењу МСП Индије, он се захвалио Путину на објашњењу руског става у вези с недавним догађајима у Украјини и „истакао је да се индијски став по питањима јединства и територијалног интегритета не мења“.
Опрез у званичном ставу Индије у вези с украјинском ситуацијом, између осталог, и у вези с враћањем Крима у састав Русије се лако може објаснити: то је и постојање сопствених територијалних проблема (пре свега, кашмирског) и то што ће најкасније до краја маја влада Манмохана Синга вратити своја овлашћења.
Релативно недавни догађаји у историји саме Индије показују да територијални интегритет уопште није баш толико света крава и да има ситуација кад спољашње снаге треба да се умешају у развој догађаја у другој земљи.
Додатни фактор за држање по страни индијског друштва и званичних власти поводом догађаја у Украјини јесте то што данас ниједна индијска информативна агенција нема своје дописнике у Москви (а да не говоримо о Кијеву). Има их само један велики лист - „Хинду“. Због тога се информације у индијским медијима углавном своде на преписивање вести западних информативних агенција. Одавде потиче једнострано обавештавање о догађајима и исто такво њихово доживљавање од стране индијских читалаца. Због тога индијски аудиторијум сматра да је референдум на Криму наводно одржан под цевима аутомата у условима руске окупације.
Међутим, пре 40 година Индија није била тако опрезна кад се радило о судбини целог народа који се нашао у ситуацији налик на ову у којој су се нашли становници Крима у југоисточне Украјине. Ради се о догађајима који су се 1971. године одиграли у Бангладешу (тада – Источном Пакистану).
Тада су се државне границе приликом поделе некадашње Британске Индије, као и административне границе савезних република бившег СССР (које су постале државне после 1991. године) одређивале веома условно, нису узимане у обзир економске, историјско-културне, језичке и друге везе међу становништвом. Због тога су у оквиру једне државне творевине – како Пакистана по обрасцу из 1947-1971. године, тако и Украјине – били укључени делови који историјски нису међусобно повезани. У оба случаја је постојала, а у случају Украјине још увек траје, јасна подела на Исток и Запад. И један део је на силу покушао да лиши други његовог етничког, језичког и културног идентитета. Кад се становништво Источног Пакистана побунило, индијска влада се није дуго колебала и увела је своју војску у овај део Пакистана.
Наравно, постоје и разлике између садашње ситуације на Криму и догађаја из 1971. године у Бангладешу. Нове украјинске власти нису примениле отворено насиље против становништва Крима, није било ни повећања руског војног контингента на Криму преко броја који је одређен споразумом о базирању Црноморске флоте. Били су довољни одлука Савета Федерације о могућности војних дејстава ван граница Русије и жеља Кримљана, јасно изражена на референдуму, да желе да се врате у Русију.
Борис Волхонски,
