Западне санкције: батина има два краја
Запад је изгледа озбиљно настројен на раскид односа са Русијом. Већ је објављено саопштење о отказивању самита Г8 и „Русија-ЕУ“.
Европска унија замрзава билатералне званичне контакте са Москвом, а САД уводе нове економске санкције против руских политичара и бизнисмена. Обећава ли то Западу дивиденде, и ко ће на крају бити на губитку?
Добровољно присаједињење Крима Русији, као резултат слободног изражавања воље становништва полуострва, отворило је врата антируској хистерији западног света. Уз то нико чак и не покушава да аргументује, зашто једни (Косово, Шкотска, Фоклнд) могу да одржавају референдуме, а други – у овом случају Крим – не смеју. Очигледно, да је до те мере алогична и деструктивна позиција, изазвана правим беснилом политичких следбеника Збигњева Бжежинског: како ли се то десило, да Русија по први пут након деценија није изгубила, него добила, тачније речено повратила шта јој припада према историјском праву.
Колекиван Запад понаша се ирационално, слепо, и беспоговорно се повинује свом вођи и газди – Вашингтону. Наравно да се овде не може говорити ни о каквој самосталности европских политичара. САД изјављују, да Русија треба да очекује доношење, координисаних са савезницима у ЕУ, „још разорнијих економских акција, које ће имати значајан утицај на руску економију“. Разуме се да Москва предузима и на даље ће предузимати узвратне мере. А да ли има резона за ЕУ и САД да почињу нови талас хладног рата, чему то води?
Тим поводом, професор председничке Академије народне привреде и државне службе Русије, Александар Михајленко рекао је следеће.
- Отказивавање самита Г8 је неисплативо за Русију – то је питање њеног престижа. И истовремено је то ударац за преосталу „седморку“ и земље које се позивају на такве самите у својству посматрача. Сарадња наших држава је активна и обимна: ту су, на пример, питања безбедности. Сада се они неће разматрати, или ће се разматрати без Русије. Москва, међутим, игра огромну улогу у решавању целог низа кардиналних питања, као што су ирански нуклеарни програм, сиријска криза. Тешко да ће сада ови проблеми бити решени, и то ће бити озбиљна претња за безбедност управо западних држава.
У целини, одсуство дијалога и сарадње између Русије и Запада априори неће никоме користити. Понајвише – европљанима, који зависе од испорука руских угљеводоника. Узгред речено, Американце, који иницирају антируско расположење, овај проблем, како би рекли, апсолутно не тангира. У овој ситуацији Европа је за њих најобичнија монета за поткусуравање, нека врста алатке у борби за право да буду „светски газда“ и главни полицајац. Председник Путин је у свом говору 18. марта поводом уласка Крима у састав Русије ставио под сумњу овакав распоред снага. Тиме је, изгледа, и изазвао до те мере неадекватну и агресивну реакцију Вашингтона. Уз то постоји огромно руско тржиште за пласман и хиљаде западних компанија, које раде у Русији – шта ће са њима бити? Професор Више школе економије Олег Матвејчев сматра, да ће Европљани потврдити своју прагматичност и да ће се ствари свести само на организационе санкције.
- Нико од њих никако не жели да се комуникације заувек прекину. Постоји низ питања која их веома интересују, и од којих су веома зависни. И осим Русије, нико не може да да на њих одговор. Међутим Запад, нажалост, никада није изашао из стања хладног рата. И то што видимо данас, ни по чему се не разликује од времена СССР-а и Царске Русије. Али сваки пут, када они буду покушавали да нас „казне“, ми ћемо одговарати својим напорима, и то ће их поново нервирати.
Олег Матвејчев подсећа, да су још у XIX веку у Лондону постојали комитети, који су спремали такозване борце за независност Северног Кавказа од Русије. Сада би их називали сепаратисти и терористи. Овај тренд, наравно у далеко ширем облику, сачуван је до данашњих дана. Међутим у данашње време, покушаји да се са Русијом разговара речником претњи и ултиматума у формату „строги учитељ – неваљали ученик“, навлаче на Запад и цео остали свет нестабилност, против које су се свих последњих година најозбиљније борили сви одговорни чланови међународне заједнице.
Илија Харламов,
