Мамарош: србски филм у руским биоскопима

23-03-2014 10:08:32 | | Глас Русије/ vostok.rs |


Са аутором филма необичног назива смо поразговарали о његовом првенцу, његовој мами и уопште невероватним људским судбинама. Момчило Мрдаковић, режисер филма, иначе архитекта по струци, читавог живота је радио и на филму. Сматрао је да може да сними сопствени филм, али је тражио добру причу.

Премијера филма „Мамарош“ за представнике руских медија, била је одржана у московском биоскопу „Илузионист“. Након приказивања филма, новинаре је одличном свирком обрадовао Емир Кустурица са својим бендом. Филм ће се почетком априла наћи на редовном програму руских биоскопа.

Околност да се он сам, 1999.године, када је НАТО почео да баца бомбе по Србији, са својом мамом обрео у Њујорку, деловала му је као права, добра, животна, али и филмска прича. Дакле, може се рећи да је филм добрим делом аутобиграфски, јер је стварна животна прича преточена у фикцију, иако се највећи део оних потпуно надреалних сцена заиста догодио у стварности. То што није имао каријеру филмаџије, Мрдаковићу је отежало посао, али га није обесхрабрило. Напротив, полако али упорно радећи на свом пројекту, Момчило Мрдаковић је првенац снимио и решио да филмска премијера буде баш на великом Московском филмском фестивалу, прошлог лета:

- Кад смо завршили филм, конкурисао сам за разне фестивале и интересантно је да сам у исто време био примљен и на московски и на фестивал у Јужној Кореји- Пусан, који је вероватно највећи азијски фестивал. Из комерцијалне перспективе, продаје, чак и медијског покрића, то би вероватно био бољи избор. Али, ипак сам сматрао и то са правом, да је боље приказати га у Русији и у Москви направити светску премијеру- јер сам мислио да ће овдашња, московска публика то много боље разумети него било ко на свету, јер ми смо ипак братски народи и сличне ствари су нам се догађале у историји и нажалост догађају нам се и дан- данас.

Ко је препознао да овај филм може бити интересантан руској публици и како је дошло до сарадње са овдашњим дистрибутерима?

- То су две девојке- Алиса и Јулија испред мале компаније Астра филм. Оне су гледале филм на фестивалу. „Мамарош“ је био у конкуренцији са још десетак филмова, међу укупно 300 филмова, јер је московски фестивал заиста велики као уосталом сви велики светски фестивали. На првој пројекцији није било много људи, али ваљда ти који су били, причали су једни другима и друге две пројекције су биле препуне. Тада су Алиса и Јулија виделе како реагује публика, након чега су ме контактирале. Ипак, нисам се много надао да ће овде моћи да се дистрибуира у биокоспима. Зато што, као и у Србији, али и у већини земаља света владају амерички, холивудски филмови и по који домаћи. Нажалост, сви остали „арт хаус“ филмови не стижу до биоскопа. Тако да је право чудо да ће овде филм бити проказиван у биоскопима.

За мене је то велико задовољство, јер, филм је направљен за бисокоп. Филм се и бави биоскопом- главни лик у филму је традиционални кинооператер, који пушта филмове са филмске траке. То је једна од тема филма- његово суочавање са дигитализацијом у Америци, где се он обрео са својом мајком. Дакле, он тамо више не може да ради свој посао, што такође одгвара овом тренутку. Заиста, ове године се завршава та транзиција и традиционални кинооператери више не могу да раде или морају да се приуче. Ово је вероватно последњи србски филм снимљен на филмској траци и има веома лепу фотографију и одлично је кадриран.

Када сте прошлог лета били у Москви поводом учешћа на фестивалу, са Вама је била и Ваша мама.....

- Један од разлога што сам ја одабрао Москву је и то што је мојој мајци био сан да дође у Русију и да види Москву. Она сада има 89 година и најзад јој се сан и остварио. Њен син, то јест ја одувек сам био англофил и тако је она пре доспела у Америку пре 15 година, него у Москву где је једино и хтела да путује. Она није била вољна да путује, јер је њено прво путовање било када је имала 15 година, у сточном вагону за концентрациони логор током Другог сетског рата.

Са приличном лакоћом се односите према чињеници да и данас живите са својом мамом. На Западу је нешто тако незамисливо, ипак у традиционалнијим друштвима је то готово обичај. Мислите ли да ће Вас руска публика разумети?

- Наравно, неко ће рећи и да је то патолошки што човек од 50 година живи са својом мамом. Али, док гледате филм, видећете да они живе са неком лакоћом, они су задовољни што су заједно. Свако за себе је индивидуа, али њима је пријатно заједно и зашто да не. Ако имаш на кога да се ослониш- било то мама, тата, жена, деца или чак кућни љубимац, важно је да имаш неког да волиш и да тебе неко воли. Онда је живот много лакши и све може да се преживи уз малу дозу ироније и хумора.

У Русији је Емир Кустурица изузетно популаран. Ваше познанство са њим потиче још од времена када сте заједнички радили на његовом филму „Подземље“. На журци за представнике медија након приказивања филма, Кустурица је са својим бендом направио сјајну атмосферу. Деловало је да се и Ви добро проводите?

- Да, био сам изненађен. Мислио сам да ће свирати пар песама, као што је то обичај на журкама након неке премијере или на неким приватним пријемима. Али они су свирали читав сет од сат и по и то са великом енергијом. Потом су рекли да су заиста уживали јер је била опуштена атмосфера. Они су ноћ пре тога имали свој велики концерт, за који кажу да је био вероватно најбољи концерт који су они до сада имали у Москви. Мада се клуб где је била журка након премијере филма зове Стандард, ништа није било стандардно.

Србском филму Мамарош желимо много успеха код руске публике, а Момчилу Мрдаковићу још интересантних остварења.

Јована Вукотић,