Шта је ЕУ донела Источној Европи?
Пре десет година – 29. марта 2004. године – руководство ЕУ утврдило је проширење организације на рачун 10 земаља одједном.
У састав су биле примљене Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка, Словенија, Литванија, Летонија, Естонија, Кипар и Малта. То је претворило ЕУ од економског удружења развијених западних земаља у општеевропску организацију. Достигнућа, лекције и пропусте дате уније разматра наш коментатор Петар Искендеров.
Строго говорећи, сам процес формирања највећег проширења у историји ЕУ трајао је више од годину дана. Споразум о придруживању нових држава био је потписан 16. априла 2003. године у Атини између чланова ЕУ и 10 земаља које се придружују. Прво је било планирано да проширење 2004. годне буде још масовније – уз учешће Бугарске и Румуније. Мада Европска комисија у одлучном реферату нашла је да ове земље нису спремне за пријем у ЕУ. На крају су Бугари и Румуни постали чланови јединствене Европе тек од 1. јануара 2007. године.
Последње етапе проширења ЕУ 2004. и 2007. године означиле су спуштање лествице захтева према земљама кандидатима, подвукла је у разговору за Глас Русије шеф одељења за европска политичка истраживања ИМЕМО РАН Надежда Арбатова.
- ЕУ данас преживљава системску, а не просто економску или финансијску кризу. Што се тиче економске кризе, она је само била катализатор оних пролбема који су били нагомилани раније. То се тиче и врло исхитреног проширења ЕУ на земље које нису биле сто посто спремне за улазак у ову организацију.
Као резултат проблеме социјално-економске неједнакости и политичких противречности који су се појавили унутар ЕУ требало је решавати не пре, већ после пријема појединих држава у састав ове организације.
Са друге стране, било би неправедно полагати сву кривицу за положај који је настао на Брисел. Ипак проширење ЕУ на Исток у првом реду био је иницијатива самих источноевропских земаља кандидата – подсетио је за Глас Русије шеф катедре за европску интеграцију МГИМО МИП Русије Николај Кавешников.
- У самој ЕУ поводом проширења ове организације на Исток првобитно су била присутна прилично различита мишљења. Али на крају крајева била је донета одлука да се ипак приме у састав ЕУ нове земље чланице после одређене припреме. Несумњиво, проширење је имало велики значај у политичком плану. Несумњиво, управо ЕУ припадала је велика заслуга за то што постсовјетска Европа није била арена великог конфликта по узору на бившу Југославију. Отворивши своја врама државама Источне Европе, ЕУ истовремено их је подстицала на стабилизацију међусобних односа.
Члан консултативног савета невладине организације Американ Секјурити Проџект Питер Рашиш ових дана на страницама америчког издања Нешнл Интерест сликовито је назвао очување и чак нарастање противречности у ЕУ „нарцисизмом малих разлика“, који им не дозвољава да виде општу слику. Ипак тешко да социјално-економски проблеми за грађане источноевропских земаља представљају мале разлике. Ступајући у ЕУ, оне су рачунале не само на јачање своје политичке углоге у Европи и свету, већ и на реалне финансијско-економске користи. Али ове користи за сада очигледно не одговарају њиховим очекивањима.
Петар Искендеров,
