Чиме се грејати после Украјине?
Вишемесечни политички догађаји у Украјини наводе стручну, али и ширу јавност да се изнова баве питањима енергетске безбедности. Промет руског гаса кроз Украјину у овом тренутку је под знаком питања. За велики део „шире“ јавности, значајан је податак што је зима иза нас, па тиме макар питање грејања није толико актуелно. Ипак, индустрија ЕУ без обзира на сезону вапи за енергентима из РФ.
О значају енергетске безбедности, развоју алтернативних извора и енергија које су обновљиве, као и о разликама које постоје између „великих“ и „малих“ држава, данас говоримо са стручњацима.
Са руске стране представљамо аналитичара Института националне енергетике из Москве- Александра Фролова. Стручњак са Балкана данас је Синиша Вукелић, уредник интернет портала Energetikars.com из Бања Луке.
Шта данас, по Вама означава појам „енергетска безбедност“ ?
Синиша Вукелић: Очигледно је да је борба за територије заменила борба за енергенте. Енергетска безбедност почиње данас да добија засита суштинску важност у функционисању свих држава на свету.
Када узмемо у обзир последња дешавања у Украјини у обзир, односно односе Русије, Брисела и Вашингтона видимо да ствари поприлично добијају јасне обрисе. У Америци, наиме имају један заиста добар, да тако кажемо, план- заправо они кризе употребљавају у своју корист. Пре неколико година, они су убеђивали своје грађане да морају више да уложе у добијање гаса из шкриљаца (сам процес добијања гаса овим путем носи велике опасности по околину). Затим су променили неколико закона, под изговором да добију енергетску независност од осталих држава одакле увозе гас. Када су то постигли сада покушавају да добију подршку за два нова закона која ће им омогућити извоз гаса у Европу. Када гледамо сва ова дешавања око Украјине, чињеница је да би САД могле врло добро да профитирају у овом случају. Јер, уколико Европа не би добила гас из Русије, ту би се америчке компаније врло брзо могле прилагодити и већ су кренули у измене тог закона који би омогућио извоз гаса из Америке у Европу. Они покушавају да ове законе прогурају под мотом „енергетске безбедности“. Међутим, све то ствара јак утисак, као што се дешавало у претходном периоду, да у тренуцима када настане криза, под утицајем шока јавности, они успевају да мењају законе. Односно у тим тренуцима они „прогурају“ оно, што на пример, многи заштниници природне средине не одобравају. Енергетска безбедност за ЕУ је од суштинске важности. Европа заиста много зависи од увоза гаса из Русије. Без обзира колико су се разматрали неки други аспекти како би могла да надокнади тај недостатак. Уколико се потпуно прекину односи са Русијом, то никада неће бити довољно и требаће јој године и године да развије алтернативне изворе снабдевања.
Александар Фролов: Ту постоје два плана: политички и економски. Политичко питање је постало актуелније. Са економске тачке гледишта ситуација је остала иста, каква је била и до догађаја у Украјини. Као пословни партнер, Украјина већ дуги низ година демонстрира своју неозбиљност и жељу да одвали комад. Европски комесар за питања енергетике Гинтер Етингер је пре буквално месец дана рекао нешто попут тога да никакве ризике у смислу транспорта Европа не осећа, а и уопштено је зима била топла. Добро, али претходна је била хладна и Велика Британија је била суочена са недостатком гаса. А сетимо се, како су 2009.године европски потрошачи остали без гаса, јер Украјина није плаћала своје рачуне. Купци, то јест потрошачи то одлично памте. Перспектива „Јужног тока“ није лошија него што је била: то је јединствени европски пројекат са одличном ресурсном базом, јасном маршрутом и поузданим испоручиоцима. Без обзира на гласну реторику, људи који у Европи доносе озбиљне одлуке и даље подржавају овај пројект.
Могу ли се алтернативни извори енергије посматрати као потенцијални спас од будућих сукоба?
Синиша Вукелић: Како да не! То је управо оно на шта би Брисел сада требало да обрати пажњу. Управо у овом тренутку је врло важна прекретница, како ће се политика ЕУ кретати, односно да ли ће се окренути развијању алтернативних извора енергије, пре свега мислим на еколошке изворе енергије. Питање стоји, да ли ће ЕУ користити постојећу инфраструктуру конвенционалних енергената или ће покушати да добије енергенте из других држава. Међутим, ту лежи много већа опасност. Јер, у томе случају ће се занемарити велика потенцијална моћ садашње кризе са снабдевањем, јер криза може да покаже да управо треба улагати у алтернативне, обновљиве изворе енергије.
Александар Фролов: Обновљиви извори енергије су тек допунски и никако не могу заменити традиционалне. У Европи су за последњих неколико година инвестиције у алтернативне изворе значајно пале. Иако су Европи донети закони, који су дали многе предности произвођачима обновљиве енергије: нешто попут приоритетног приступа мрежама и увођења „зелених“ тарифа. Ово све доводи до следећег: укључујете сијалицу код куће и зато ћете плаћати два пута скупље, само зато што је тако решила ваша држава: гас- то није добро, а „ветрић“- то је будућност. Било је израчунато, да подршка обновљивим изворима енергије кошта ЕУ 0,5% БНД. У ситуацији, када осећате на својој кожи последице економске кризе- па чак и тих пола процента, то је раскош, тако да се однос према алтернативним изворима почиње мењати. Криза је још повезана и са тим што унутрашње тржиште Европе није бесконачно. Јер је ЕУ, мимо веома изрекламиране енергетске безопасности, заинтересована и за индустријску производњу ветрењача, соларних панела, али на више тржиште је веома тешко изаћи. Ради се о томе, да је Кина успела да уговори јефтинију производњу. Зашто куповати од Данаца, ако може од Кинеза? Разлог је један: потписивање уговора о придруживању ЕУ-и оних држава које су томе просто принуђене, зато што постоје неке европске норме, које се тичу количине обновљивих извора у општем енергетском систему државе.
Реците нам нешто о поимању алтернативних извора енергије од стране малих држава и са друге стране великих играча? Коме ће бити једноставије да пређе на обновљиве изворе по Вашем мишљењу?
Синиша Вукелић: Да, сигурно да увек постоји сукоб мишљења стручњака- колико обновљиви извори енергије могу заправо узети учешћа у укупној потрошњи, колико брзо могу да се развију. Даље, питање цене и утицаја на животну околину је често дискутабилно, обзиром на период рециклаже. Ако узмемо у обзир еколошке аутомобиле и њихове акумулаторе, они се на пример након престанка коришћења веома тешко рециклирају. Даље, висока цена постављања постројења за производњу енергије из ветра, сунца, воде итд...
Мале земље могу себи дозволити тај луксуз да велики део производње, односно потрошње пребаце на еколошке изовре. Велике државе које имају огромна индустријска постројења и највећи су потрошачи, не могу тако брзо да пређу на еколошке изворе енергије. Мора се свакко ићи ка много већем подстицају и подршци изградњи постројења за еколошке изворе енергије. Но, истовремено се мора вршити већи притисак и прогресивно опорезивање произвођача такозване прљаве енергије.
Како коментаришете почетак изградње ветропарка у Војводини, уз учешће НИС-а?
Александар Фролов: Овде говоримо о економији конкретних компанија: ако су почели изградњу ветропарка у Војводини, значи да је све у реду, да је то исплативо. Ветрогенератор има значајан плус у односу са друге алтернативне изворе: лакше је наћи те географске тачке, где је једноставна изградња. Финци ће поставити ветрењаче чак и тамо где је просечна температура 30 степени у минусу. Главно је не падати у крајности, не поставити на пример ветрењаче свуда и одрећи се потпуно традиционалне енергетике. Тако не иде. А постоји један весели пројект сунчане електростанице у пустињи Сахара: ветрић је дунуо, песак се усковитлао и престаје снабдевање електро енергијом. Значи, требало би стално трчати у пустињу са крпицом и чистити соларне батерије.
Јована Вукотић, Тимур Блохин,
КАТЕГОРИЈЕ
