«Племенита вештина лова»
Један од средњовековних немачких императора називао је лов са соколима племенитом вештином. Тешко је а да се с њим не сложимо. Нема ни пушака, ни паса: хици и лајање не ремете мир и тишину. Ловци гледају у небо, где лебди прелепи соко. Приметивши жртву, птица скупља крила, те попут камена пада доле, ударивши је канџама. Ловац мора само да покупи плен.
Лов са соколима је био омиљена разонода руских царева. према тој разоноди су се поданици односили веома озбиљно. Од XV века у многим градовима су настали читави квартови оних, који су ловили соколе, дресирали их и доносили двору.
Страствени ловац са соколима је био цар Алексеј Михајлович, који је владао у Русији средином XVII века. Он је чак написао књигу о тој племенитој вештини. Из читаве земље су у Москву доносили стотине сокола. Алексеј би пажљиво прегледао сваку птицу, одабрао најбоље и предавао стручњацима ради васпитања.
Припитомити поноситог, хировитог сокола је веома тешко. Много времена прође да би птица научила да непомично седи на руци ловца, погоди жртву и врати се газди. Припремивши сокола, дресери су долазили са птицом цару да би положили испит. Најталентованије крилате ученике Алексеј је награђивао специјалним птичијим рухом – капом од сомота, украсом за груди и реп са бисерима и драгим камењем. Награђивао је цар и дресере.
Иначе је положај дресера сокола био почастан и одговоран, сваки од њих је уживао поверење цара. Дресирали су соколе само прави професионалци. Посебан ритуал је постојао за њихово именовање. Новајлија је улазио у велику салу, где су га чекали цар, дресери и… птице – почасни гости церемоније. Сви су они били сведоци заклетве верности цару, обећања да ће чувати и бринути се о његовим крилатим ловцима. Главни дресер би уручио новајлији украшену златним везом рукавицу, на којој је морао да седи соко. После тога нови дресер би постао пуноправан члан ловачког клуба владара.
Царски лов је подсећао на свечану поворку: Алексеја су пратили стотине јахача у богато украшеним одорама. Необична лепота царских кортежа је импресионисала странце. Међутим, када би се нашао у шуми или у пољу, Алексеј би заборавио на ритуал и правила понашања: занесен ловачким хазардом, он би терао коња и трагао за пленом – птицама или ситним животињама. Цар је био одличан јахач, пратња је једва стизала да га следи. На руци сваког ловца је седео соко, чекајући своје време. Када би се нашла жртва, цар би дао знак, соколи би винули у небо… Жртва је била осуђена на смрт: немогуће је да се сакрије од немилосрдних птица оштрог вида. После лова најрезултативнијег сокола цар је хранио својеручно.
Елитна, добро обучена ловачка птица је била скупља од злата, зато су соколи били прави царски поклон. Алексеј их је даровао страним монарсима као знак посебног расположења. Понекад се страним амбасадорима дозвољавало да виде царске љубимце, које су крили од туђих очију. Међутим, није се смело одговорити на питање, одакле цару доносе такве необичне птице: то је била државна тајна.
После смрти Алексеја Михајловича племенита разонода лова почела је да се гаси: од почетка XVIII века су цареви и племићи више волели ловачке псе. Последњи царски лов са соколима одржан је средином XIX столећа.
