eNovosti.info

Руски пилоти и авијација за ослобођење Југославије

24-04-2014 08:35:37 | | Глас Русије/ vostok.rs |

Југословени су нас називали „старијом браћом“

Последњих дана априла у руским градовима у пуном јеку је припрема за један од најважнијих празника у нашој земљи – 9. мај, Дан победе над фашистичком Немачком. У новинама и часописима, на радију и телевизији тих дана појављује се много интервјуа са ветераним овог рата, сећања на догађаје и људе тог доба.

Каква штета што очевидаца, тим пре активних учесника Другог светског рата сваке године остаје све мање. Тиме су вреднија њихова сећања, књиге које су написали непосредни учесници битака.

Аутор књиге "Они су бранили Домовину", Јевгенија Гришина, низ година је сакупљала сећања својих сабораца и командира 10. гардијске јуришне ваздухопловне Вороњешко-Кијевске дивизије. Командовао је дивзијом Херој Совјетског Савеза и Народни херој Југославије Андреј Витрук. И сама Јевгенија имала је прилике да ратује на територији Југославије.

Она је отишла на фронт са треће године московског Енергетског института. Завршивши курсеве млађих ваздухопловних стручњака, постала је мајстор за авионско наоружање. Можете да замислите како нежне девојачке руке вешају на бомбардер тешке бомбе, ракетне гранате! То је био не само тежак, већ и врло опасан посао.

А у октобру 44. године дивизија у којој је девојка ратовала добила је наредбу да се пребаци у Југославију.

Први југословенски град на нашем путу био је Вршац, који се налази у подножју брда Вршачка Кула недалеко од румунске границе, сећа се Јевгенија Гришина. Совјетски војници заједно са југословенским партизанима су разбили немачки гарнизон у граду Вршац и ослободили га недељу дана пре нашег доласка. Како су нас топло дочекали становници града! Здраво другари! Здраво браћо! Хвала! – чули смо приликом сусрета.

Уочи 20. октобра 1944. године за нас је почело ватрено борбено време – читамо даље књигу Јевгеније Гришине. Они су бранили Домовину. Летели смо изнад Београда, уништавали артиљеријске положаје фашиста, концентрацију непријатељских тенкова. А 20. октобра 1944. године заједничким дејствима 3. Украјинског фронта и Народно-ослободилачке армије Југославије био је ослобођен град Београд.

Убрзо после тога по Титовој наредби из југословенских бригада били су опозвани летачко-технички састави и упућени на додатну обуку у дивизију Андреја Витрука, у којој је ратовала сама Јевгенија Гришина.


Шести ловачки пук, потпуковника Божидара Костића


Сећам се, да су југословенски пилоти били углавном старији људи и како се каже, искусни. Они су брзо освојили нашу летачку технику и убрзо заједно са нашим пилотима, крило уз крило, летели на бојеве задатке.

Пилоти-инструктори дивизије Витрука морали су да изврше двоструко тежак задатак. било је дана када је број бојевих летова достизао 200. И после тога требало је држати обуку. Совјетски пилоти су се шалили: треба утврдити шта смо ми – борбени одред или школска установа? Али сви су схватали да они сада припремају ваздухопловне кадрове за Југославију. Удари по непријатељу у завршној етапи рата захтевали су од пилота највећу напетост и одличну бојеву вештину.



Гледајући ваздушну битку коју је водио један од југословенских пилота са немачким асовима, командир дивизије Андреј Витрук је приметио несигурност која се појавила на тренутак у дејствима његовог „ученика“. Каснија брижљива провера југословенских пилота је забринула Витрука. Постало је јасно да неке посаде које су желеле да што пре крену у бој биле су веома обузете ефектним, али не увек прорачунатим нападима. Уследио је озбиљан разговор са инструкторима и са ученицима. Из грешке једног пилота била је извучена велика поука за све. Витрукова девиза је била: не допустити ни најмању грешку, јер из мале се рађа велика.

Сада смо се сетили ове епозиде како бисмо још једном подсетили, подвулачим, да је братство наших народа ојачано не само успесима и победама у рату, већ и свакодневним марљивим радом. За свега пола године ваздухопловна група Андреја Витрука је припремила око 4000 ваздухопловних стручњака, команда групе помогла је Југословенима да формирају управу ваздухопловног корпуса. Било је обновљено 14 и изграђена 24 аеродрома.

Југословени су нас називали „старијом браћом“. Наравно, то је ласкало. Али никада нисмо заборављали на одговорност пред нашим словенским пријатељима ни на дуг – свим снагама да им помогнемо да ослободе Балкан од фашизма. И совјетски пилоти нису штедели своје животе.

Десило се то крајем 1945. године, читамо из књиге Јевгеније Гришине "Они су бранили Домовину".

Дан је био тмуран, али добијена је наредба да се хитно узлети. Водич, херој Совјетског Савеза Иван Алимкин, заједно са ваздушним стрелцем гарде, старијим поручником Анисимовом прешли су линију фронта у бришућем лету и летели по позадини фашиста на малој висини, осматрали, фиксирали и где је било могуће гађали групације непријатељске технике. Посада се већ враћала назад када је Алимкин одједном видео крупно калибарско противавионско оруђе фашиста. Решио је да га уништи. Преко радија је наредио пилоту Сергејеву да се врати кући и да рапортира о резултатима извиђања. А сам, узевши висину, превео је авион у пикирајући лет и почео да гађа оруђе. Али Немци су отворили ватру. Једна од огњених траса је пробила мотор авиона у којем је био Алимкин. Непријатељско оруђе је било уништено. Али и наш авион није изашао из пикирајућег лета.

Погинулог пилота и стрелца сахранили су у селу Бачки Брестовац, где је у то време била базирана дивизија Вирука. Могуће да и данас недалеко од централног трга може да се види обелиск којим је обележен гроб хероја.

Наш народ чува вечито сећање на хероје пилоте који су пали у борби за слободу и независност наше земље, – говорило се у телеграму владе министарства народне одбране Југославије, када је дивизија Андреја Витрука напуштала Југославију, оставивши на поклон југословенској армији око 250 бојевих авиона, другу технику и наоружање, гардисти ваздухопловне групе на челу са својим командиром генералом Витруком транспортним авионима су се враћали кући. Свечан је био испраћај војника победника.