Писац и политика – заједно или одвојено?

29-04-2014 02:31:29 | | Глас Русије, фото: Голос России/ vostok.rs |


У совјетско време руска интелигенција је навикла на то да постоје званични писци, који отворено подржавају власт и да постоје дисиденти, емигранти, који се супротстављају власти. Времена су се променила, променили су се и односи између писаца и власти: емигранти као што су Аксјонов и Солжењицин су се вратили у домовину.

Међутим, сваки пут кад се у Русији дешавају озбиљне промене историјских размера поставља се питање о ставовима писца, о његовом односу према власти. Да ли писац треба да подржава власт? Да ли политика омета стваралаштво или га стимулише, у ексклузивном интервјуу за „Глас Русије“ говорио је писац, новинар, члан Академије руске књижевности Сергеј Јасин.

Какви, по Вашем мишљењу, треба да буду односи између писца и политике?

- Оно што називамо политиком постојало је увек. И за време Рјуриковича, и Ивана Грозног, и Луја Светог, и астечких царева човек је увек ишао за политиком и плашио је се. Управо у таквој ситуацији се писац увек налази. С једне стране, он схвата да треба да одражава савремене тенденције живота, с друге стране, политика је његов непријатељ. Она може да га примора да говори њеним језиком, а то је смрт за писца. Зато што се лишава последње наде да ће бити занимљив следећим нараштајима. Знамо многе такве примере из наше социјалистичке прошлости.

Какав је утицај политике на уметника? Да ли се он може избећи?

Утицај је велик, као што сам већ рекао. Али питање је: да ли га треба избегавати. Замислимо за тренутак да Данте није био емигрант, већ савестан грађанин Фиренце. Да ли би се у том случају појавили „Пакао“, „Рај“ и „Чистилиште“ у „Божанској комедији“, у коју је велики прогнанинк населио своје пријатеље и непријатеље.

Неки теже ка томе да пишу о стварима „док су још топле“: односно, већ има драма о Мајдану, о „јунацима“ Болотног трга и тако даље. Да ли то може бити права књижевност или су то дела за једнократну употребу?

- Знам ауторе који су писали о 90-им годинама, о Русима-скоројевићима. Врло успешне ауторе који су измислили земљу лопова, убица, крвавих пуцњава и ништа страшно, лепо живе. Ако се пише о Мајдану и Болотном тргу с уметничке тачке гледишта то не значи бити писац. Задатак је да се напише добро и за ва времена. У стара времена је било аутора као што је Аристофан. Он је написао много политичких дела, а до данас је дошло неколико комедија. И свака је – за сва времена.

Сад се цео свет дели на два табора у зависности од односа према ситуацији на Криму и у Украјини. Људи се свађају, раскидају пријатељске везе. Шта се дешава међу писцима?

- И ја сам подвојен. С једне стране, Рус сам и потпуно ми је јасно чијом крвљу је натопљена ова земља, колико пута су наше војводе и стралци ишли на југ како би затворили пут татарско-монголској хорди која је стално узимала робове за продају на пијацама Мале Азије и Константинопоља. С друге стране, ипак сам Европљанин. Али, драге су ми речи „истина“ и „благодат“. Руска књижевност је почињала од „Беседе о Закону и Благодати“ митрополита Илариона и оно што је освећено традицијом и што је Бог осветио је моје. Крим није само моја историја, већ и моја младост. Односи између писаца у вези с овим су исти такви. Једни више воле новорођени закон, а други древни закон и благодат.

Прича се о повратку цензуре. Како се Ви према томе односите? Да ли је потребна цензура у медијима, у књижевности?

- Цензура је страшна само за лошег писца. Добар писац уме да каже све и да је заобиђе. Цензура је изванредан стимуланс за славу. Да својевремено није био „ухапшен“ роман Василија Гросмана „Живот и судбина“, који је преведен на све европске језике, да ли бисмо га данас читали с таквим одушевљењем?

Односи између уметника речи и власти и политике никад нису били једноставни. Књиге које су биле забрањене у совјетско време утицале су на читаве генерације, формирале су политичко мишљење. Данас политички потексти у књижевности више не функционишу. Због одсуства цензуре књижевност је отишла у област чисте уметности. Савремени уметници речи морају да стварају независно од власти и политике и данас је много теже стећи признање.

Ана Фјодорова,