Шта испада када одбијаш помоћ - пример Југославије

05-05-2014 05:32:33 | | Глас Русије/ vostok.rs |


У Русији је несумњиво означена нова етапа у спољној политици. Она постаје самосталнија, свеснија, полази, хтели бисмо то да верујемо, од сопствених националних интереса. За тај окрет биле су потребне 23 године. За то време избијале су и уз нашу пасивност беснеле многе кризе, не у нашу корист завршен је низ међународних интрига и лукавости.

Много тога је пропуштено. Посебно озбиљно без наше подршке подстрадао је Балкан. Сетимо се како је то било. Грешке је тешко исправљати, али корисно је извлачити поуке.

Криза на територији Југославије с почетка 90-их појавила се крајем дуготрајног периода хлађења односа између СССР и Југославије и делимичне њихове стагнације.

Југославија се нашла у тешким условима распада федерације и тражила је подршку међу европским дравама. Проговорило је историјско сећање, и Београд се са надом обратио Москви, као што се то често дешавало у историји. Почеком јула 1991. године министар одбране Југославије Вељко Кадијевић звао је министра одбране СССР маршала Јазова и питао да ли СССР може да подржи Југославију у случају војне итнервенције Запада и може ли да испоручи оружје тако неопходно армији? Одговор маршала био је одричан на оба питања. 9. јула Јазов је пренео Вељку Кадијевићу речи Горбачова да СССР може да пружи Југославији само дипломатску помоћ.

Запад се веома плашио мешања Москве у кризу на Балкану и покушао је да утиче на позицију званичних кругова СССР. Руководство Југославије сазнало је да на једном од састанака виших званичника НАТО-а и СССР НАТО је упозорио Русе да не помисле да пруже материјалну или идеолошку подршку Југословенској народној армији: у том случају НАТО ће реаговати одлучно и свом силом. Утицај САД на спољнополитички ресор СССР имао је сасвим конретне резултате. 25. септембра 1991. године Русија је гласала у СБ УН за Резолуцију 713 о забрани увоза наоружања у Југославију.

Распадом СССР и именовањем на дужност министра спољних послова Андреја Козирева, окосница спољне политике нове Русије била је борба за ”општељудске вредности”. Речник МСП је попуњен новим обртима ”демократске лексике”: политика новог мишљења, прелазак на цивилизовану, демократску страну барикада и слично. О сопственим националним интересима није било уобичајено говорити. Сетимо се како се у разговору са Ричардом Никсоном Андреј Козирев обратио њему са молбом: Ако имате неке идеје, можете да нам наговестите како да одредимо наше националне интересе, ја ћу вам за то бити врло захвалан. Тако нешто свет још није видео: министар суверене Русије пита бившег председника САД да му помогне у одређењу националних интереса Русије! Никсон је био крајње зачуђен. Амерички политиколог Сајмс који је присуствовао том разговору приметио је: Руски министар је човек који се добронамерно односи према САД, али нисам сигуран колико он схвата карактер и интересе оне државе коју представља.

Главни задатак Русије у то време било је да покаже Западу приврженост такозваним демократским принципима, како би заслужила да буде пуштена у ужи круг оних који доносе одлуке. Проверу лојалности Москва је пролазила сву прву половину 90-их. Русија је подржала санкције против Југославије (1992), није спречила искључивање Југославије из ОЕБС-а, није успела да докаже контрапродуктивност поставке питања о изолацији Југославије од међународних организација. МСП РФ у другој половини 1992. године активно је поджавало сва антисрбска решења СБ, позивајући се на њихов одмерен, избалансиран карактер и јасно оцртану хуманитарну усмереност, чак се залагао за енергичне, а у случају потребе оштре мере деловања, сагласио се са одлуком УН о прекиду постојања СФРЈ и потреби да СРЈ преда пријаву за ступање у УН, одобиро је одлуку о привременом неучествовању СРЈ у раду Генералне скупштине. Овим одлукама биле су значајно сужене могућности југословенске дипломатије, а канал комуникација Београда са УН почео је да делује у једном правцу. Андреј Козирев фактички је подржао обесправљеност Југославије пред међународним организацијама.

У првој половини 90-их Русија је покушала да се уклопи у међународну заједницу као равноправна демократска држава. Ради тога Русија се потпуно сагласила са путевима ”регулисања” кризе на Балкану које су одабрале САД и други западни партнери. Али Западу Русија је била потребна само за испуњавање деликатне функције приморавања Срба на уступке. Основне карактеристике спољне политике Русије овог периода биле су несамосталност, њена зависност од водећих земаља, пре свега Америке.

(Наставиће се)

др Јелена Гускова,