Научити да се рукује чекићем, наћи пријатеље и спасти храм
Добровољци спасавају запуштене храмове на Северу Русије. Тиме желе да се баве не само Руси, већ и странци. Неки желе на такав начин да боље упознају руску културу, неки да науче нешто ново. Ове године волонтери намеравају да обнове скоро 200 споменика дрвеног неимарства.
Једне топле летње ноћи 14 људи из различитих земаља дошло је у Арханђеоску област. Тада их је уједињавало само једно – они су били учесници волонтерског програма конзервације споменика дрвеног неимарства. Неки су дошли да би се одморили од бучног града, неки да би видели јединствену природну и културну баштину Руског Севера, неки да би научили да се рукују чекићем и тестером. Говори главни стручњак оделења капиталне изградње и рестаурације Националног парка Кенозерски Татјана Пушкина.
- Прво, то је унутрашњост Русије, национални парк. Овде странци могу да виде Русију изнутра, упознају месне становнике, пробају праву руску кухињу, живе у нестандардним условима. У већини логора волонтери чисте смеће и раде нешто, што није повезано с рестаурацијом. Међутим, неки желе да стекну искуство, схвате, шта је чекић и како се им рукује.
Током две недеље волонтери су не само савладали језичку препреку, већ и постали велика сложна породица. Логор они називају мехуром. Унутар тог мехура су они, њихов рад и храмови. Спољашни свет престаје да постоји. Време као да не пролази. Сећамо се да постоје Москва, компјутер, концерти, и компакт-дискови као нешто бескрајно далеко, као сан… Боље да кажем: нисмо се то ни сећали – прича по повратку волонтер Максим Чистјаков.
- Било је страшно, јер идеш не зна се куд, не зна се с ким. Тамо треба нешто радити, хоћеш ли се показати бољи или гори од других. Бринуо сам се, како ћемо тамо преживети у природи. Међутим, на лицу места је све испало много једноставније и милије. За три дана настаје осећај да си ту већ једно 10 дана, или си иначе тако живео целог живота. Ништо више не чуди. Например, обично се не возим шлепом, али је тамо вожња шлепом преко бескрајних језера постала већа навика него вожња трамвајем.
У доба совјетске власти многе цркве су биле спаљене, демонтиране, у некима су били клубови, складишта, или су оне биле запуштене. Међутим, многе су сачуване. Не само код религиозних људи може да настане жеља да се сачувају ти споменици, - каже Максим.
- Нисам баш много религиозан човек. Само схватам да у тим црквама, неке од којих су старије од сто година, постоји одређена енергетика, која је настала приликом изградње, а касније се стекла од парохијана који су учествовали у богослужењу. То се нарочито осећа при крају рада, када су се градиле нове куполе. Када је купола већ смештена где треба, крст на њој је уперен у плаво небо, независно од тога да ли си верник, то је заиста нешто несвакидашње.
На Руском Северу могу да се нађу дрвене цркве и капеле невероватне лепоте. Ради њиховог очувања не треба бити професионални столар. За волонтере нема ограничења ни за године старости, ни за спол, чак није обавезно да говориш руски. Овде су добро дошли сви, ко жели да допринесе обнављању. За две недеље добровољци стижу да рестаурирају најмање три објекта. Ако имају срећу са временом, онда четири објекта, а још и очисте од смећа и маховине још два. Други покрет већ православних добровољаца Заједничка ствар намерава да ове године изврши противхаваријске радове скоро у 200 храмова и капела у Архенђеоској, Вологодској, Лењинградској областима и у Карелији.
Кира Калинина,
